POTKOZARJE

Koncentracioni logor (njem. Konzentrationslager, KZ) je naziv za razne zatočeničke logore nacističke Njemačke i njezinih saveznika za vrijeme Drugog svjetskog rata, ali pogotovu za logore smrti u kojima je ubijeno više hiljada ljudi i sproveden holokaust. Iako je sam izraz korišten i prije pojave nacističkog režima, opisujuči sabirne logore, u današnjici se zbog surovosti i razmjera nacističkih zločina gotovo isključivo koristi u spomenutom kontekstu.

Na području bivše Jugoslavije je ustaška vlast po uzoru na njemačke naciste koristila izraz „Sabirni logor“ za ime svojih koncentracijskih logora.

Obični zatočenički logori se koriste za zatvaranje političkih protivnika režima, pripadnika pojedinih etničkih ili religijskih skupina, te nepoželjnog civilnog stanovništva. Takvi logori stvaraju se uglavnom tijekom ratova. Zatvorenici u njima bivaju zatočeni bez sudskih procesa, najčešće na osnovi političkih, vjerskih, kao i nacionalnih kriterija.

Koncentracijski logori se izdvajaju po tome da prvenstveno služe ciljanom ponižavanju, mrcvarenju, mučenju i/ili uništavanju istih skupina iako često imaju i sekundarnu namjenu kao radni logor.

Nacistički logori

Dalazići na vlast u Nemačkoj 1933., nacisti su odmah pristupili likvidiranju političkih protivnika. Na inicijativu predsednika pruske vlade i šefa pruske tajne policije Hermana Geringa formirani su koncentracioni logori Dahau, Mauthauzen, Buchenwald, Ravensbrück, Flossenbürg. Formalno su to bili kažnjeno-radni logori, ali su u njima bile mučene i ubijane pristalice radničkih partija (Komunistička i Socijaldemokratska partija Nemačke i Austrije) i Jevreji. Od 1936.vlast nad logorima preuzeo je Reichsführer SS trupa Heinrich Himmler i SS Totenkopfvebände (SS odredi mrtvačkih glava).

Tokom Drugog svetskog rata obe strane držale su koncentracione logore, nacisti koristile su koncentracione logore za masovno istrebljivanje nepoželjnih etničkih skupina (npr. Jevreji, Romi (po fašističkim teorijama rasno bezvredni i nepoželjni), Sloveni), kao i političkih neprijatelja. Od 1939. do 1945. broj logora se povećavao, a naročito logora za neposredno likvidiranje zatvorenika, od kojih su najpoznatiji oni na teritoriji okupirane Poljske (Auschwitz), Treblinka, Majdanek i dr.). Službeno oni su bili Sonderlager (posebni logori), a neslužbeno Vernichtungslager (Logori smrti). Ukupan broj oba tipa logora, njihovih ispostava, geta i radnih logora bilo je u Nemačkoj i okupiranim zemljama oko 2000. Zatvorenici su radili kao robovska radna snaga u ratnoj industriji.

Izgladneli i zlostavljani masovno su umirali od bolesti i iznemoglosti. Na mnogima su vršeni i medicinski eksperimenti (vivisekcija, sterilizacija, kastracija, cepljenje zaraznim bakterijama, provera neispitanih lekova). Bolesni, nemoćni i nesposobni za rad, ukoliko nisu likvidirani na putu, ubijani su u logoru, a transporti zarobljenika za neposrednu likvidaciju, odma po dolasku, odlazili su u gasne komore i kremtorijume. Ubijenim su vađeni zlatni zubi, a ženska kosa je korišćena u industriji.

Računa se da je u tim logorima ubijeno 11,000.000 logoraša, od toga 6 miliona Jevreja. Zadužen za „končno rešenje jevrejskog pitanja“ (Endlösung der Judenfragen) imao je Adolf Ajhman (osuđen i pogubljen u Izraelu 1962).

U logorima su delovale i ilegalne antifašističke organizacije, koje su organizovale, sabotaže, begove i pobune, te pripremale zatvorenike za trenutak oslobođenja.

Logori u Jugoslaviji

Koncentracioni logori u Jugoslaviji u Drugom svetskom ratu

Po ugledu na Nemačku i Italiju Kraljevina Jugoslavija je počela otvarati koncentracione logore za antifašiste i komuniste (1935-1941). Prvi takav logor otvoren je 1935. u Višegradu. Neke su preuzeli za vreme okupacije Nemci, odnosno kvislinški režimi, saradnici okupatora, ustaše u Hrvatskoj i nedićeva Specijalna policija u Srbiji.

Ustaški kampovi za decu

U istoriji ljudske rase, nije zabeleženo da je iko gradio logore u kojima je zatvarao decu. To je radila samo ustaška vlada tokom svoje četvorogodišnje kriminalne vladavine, od 1941.

Planovi za uništavanje Srba i Jevreja počeli su da se ostvaruju odmah po dolasku na vlast. Hiljade Jevreja i Srba uhapšeno je i zatvoreno u logorima. Neki Srbi su stavljeni u koncentracione logore zbog emigracije u Srbiju, dok su Jevreji bili zatvoreni u logorima sa namerom da budu uništeni od samog početka. Paralelno sa emigrantima formirali su i logore smrti za Srbe i Jevreje i za sve one, koje su ustaške vlasti smatrale opasnim po svoj red. U logoru Gospić, koji je delovao samo tri meseca, poginule su 40.042 osobe, uglavnom srpske i jevrejske nacionalnosti. Formiran je 25 Sistema logora Jasenovac, koji je obuhvatao kamp u Staroj Gradiški, kao i pridružene privrede na više odvojenih lokacija (Mlaka, Uštice, Feričanci, Bistrica, Dubičke krečnjake). Logori su takođe formirani u Đakovu, Vukovaru, Požegi, Kerestinecu, Lepoglavi, Loboru, Sisku, Jastrebarskom i brojnim drugim mestima.

Učestvujući u borbi, komunisti su takođe izneli jasne ciljeve borbe. Ti ciljevi sadržani su u sloganu „Smrt fašizmu- Sloboda narodu“ i u sloganu „Bratstvo – jedinstvo“. Na teror okupatora i ustaša, narod je odgovorio intenziviranom borbom. Nemci su takođe brzo shvatili da ustaški zločini štete i njima, jer je ustanak naglo ojačao. Da bi nekako sprečili širenje ustanka, morali su da dovedu svoje snage sa glavnog fronta i tako oslabe osnovni zadatak, pa su pokušali da obuzdaju ustaše. Kako su okupacioni vojnici sami počinili slične zločine, gotovo da nije bilo ničega od ovog obuzdavanja. Ustaše su zatvarale ljude, uhvaćene u selima i gradovima, kao i one koje su hapsili, više u logorima, ali zbog toga nije bilo manje ubijanja.

Uništeno detinjstvo

Kada je reč o stradanjem dece u ustaškim logorima, treba se zaročiti da ni Dante nije uspeo da dočara muke koje su pretrpela zatvorena djeca u ustaškim logorima. U logorima Stara Gradiška, Jasenovac, Sisak nije bilo nikoga da ih uteši, da im pokaže simpatije ili bilo kakvu  pažnju, da obriše suze ili da im pomogne. Tek kada su aktivisti i simpatizeri Narodnooslobodilačke borbe stigli preko Crvenog krsta i spasili ih iz pakla ovih logora naišli su na ljude koji su saosećali sa njima i koji su im pomogli da bolje savladaju pritvor.

Djeca su doživela odvajanje od majki na najsuroviji način. Možeš li uopšte da pomisliš da djeca mlađa od nekoliko meseci mogu da prežive bez majke? Ni oni malo stariji nisu uspeli da žive duže, što je i bio cilj ustaškog režima. U njima plač majki i plač dece nisu izazvali sažaljenje. Zaluđeni propagandom svojih vođa o uništavanju Srba, kao navodno starih neprijatelja, bez trunke kajanja, ubijali su i mučili ljude, a posle krvavog venčanja, sa brojanicama i Biblijom u ruci, molili su se u crkvi, kao da su učinili najplemenitije delo. Taj fanatizam nacionalista se ponovo pojavi na razne načine i manifestuje se brutalnim napadima na sve različite od njih i njihovih stavova, koje povremeno doživljavamo na našim ulicama.

Na svakom koraku, od privođenja, srpska djeca su se osećala ugroženo, jer su stalno kažnjena. Nasilno razdvojeni, smešteni u logore i potom predati na brigu o „monahinjama“ koje su ih surovo maltretirale, izgubili su veru u narod. Treba napomenuti da je samo NDH imala kampove isključivo za decu.

Grobovi djece optužuju

Grobovi djece u Jastrebarskom, gdje je uz katoličko groblje, u sanducima za transport šećera, sahranjeno 468 leševa dječaka i djevojčica srpske nacionalnosti, groblje u Sisku u kojem je sahranjeno 1631 srpske djece, groblje na Mirogoju u Zagrebu sa 862 sahranjena djeteta, groblje u Loboru, groblje u Donjoj Reci (kod Jastrebarskog) i Gornjoj Rijeci (kod Križevaca), Staroj Gradiški, Feričancima i na mnogim drugim mjestima, zahtijevaju da se ponovo podsjetimo ko je i u ime kojih ideja, na svirep način usmrtio tu jadnu, nevinu djecu, pogotovo u vrijeme kada neoustaška strana znatno umanjuje, a neočetnička pak, uvećava žrtve ustaškog poretka i terora.

U toku rata (1941-1945) kvinslinški režimi su pretvorili ove logore u montstuozne ustanove za uništavanje ljudi. U nastavku dat je pregled nekoliko logora na teritoriji Jugoslavije gde je stanovništvo sa Kozare stradalo:

Đakovo U Slavoniji od aprila 1941. Logoraše (većinom Jevreje) ustaše su delomično pobile, a većim delom transportovali na likvidiranje u konncentracioni logor Jasenovac.

Jadovno kod Gospića otvoren aprila 1941. Ustaše su od maja do avgusta 1941. likvidirale oko 72.000 logoraša, koji su zatim bačeni u jamu Jadovno, a delimično i u jamu kraj sela Stupačinovo. Jedan deo logoraša prevezen je na likvidiranje u druge logore.

Jasenovac (1941-45), je najveći koncentracioni logor u okupiranoj Jugoslaviji, koji su ustaše osnovale u tzv NDH u leto 1941, po ugledu na nacističke logore za masovno uništavanja ljudi. U logoru su primenjivane metode ponižavanja, terora i divljeg uništavanja muškaraca, žena i dece, ubijanje zatvorenika hladnim i vatrenim oružjem, izgladnjavanjem do smrti (u „Zvonari“), vešanje i spaljivanje u tzv. Picilijevim pećima (nazvanim po ing. Piciliju, zapovedniku radne službe u logoru) do masovnih ubijanja na „Graniku“ gde su ustaše izmrcvarene žrtve bacali u Savu. U ustanku 23. aprila 1945 poginulo je oko 2000 logoraša, a spaslo ih se samo nekoliko stotina.

Od januara 1942. pa do kraja aprila 1945. Gradina je bila najveće stratište logora Jasenovac. Najveći broj logoraša je ubijen na Gradini i pokopan u oko 200 grobnica dugačkih oko 30 metara, širine 4 metra i dubine do 2 metra sa rastojanjem od 8-10 metara. Celokupan mrtvih zauzima površinu od 116 hektara i predstavlja muzej na otvorenom.

Koliko je tu ubijeno i pokopano logoraša – dece, žena i ljudi, još tačno nije utvrđeno. Tek 1961. izašla je prva komisija na stratište Gradina. Zatim je 1964, 1965, 1976. i 1986. delimično pokušano da se utvrdi koliko je tu od strane ustaša naci-fašističke NDH ubijeno logoraša Koncentracionog logora Jasenovac. No, reč je samo o oko 20 odsto istraženog, što ne pruža mogućnost utvrđivanja tačnog broja ubijenih i pokopanih. Procene se kreću od 350.000 do 400.000, pa i više.

Opšte je poznato da je područje Donje Gradine plavljeno i mnogo toga za istraživanje je propalo od maja 1945. do 2009. Ustaše su uništavale svoje zločinačke tragove na Gradini paljenjem izvađenih žrtava, polivanjem ubijenih krečom, kuvanjem u kazanima i bacanjem delova tela u reku Savu.

Jastrebarsko (od 1941). Ustaše su ubile nekoliko hiljada zatvorenika.

U Jastrebarskom su „časne sestre“ svojim izuzetno nehumanim postupcima izazvale smrt mnoge dece. Među njima se izdvojila monahinja Barta Pulherija, koja je pobegla u Austriju 1945. 8 Njene postupke prema deci crkva nikada nije osudila. Ove, ali i druge takozvane monahinje, zovu se sveci i mučenici u crkvenim krugovima, kao da su patili u logoru, a ne djeca o kojoj je trebalo da se brinu. Za njih čak i neki episkopi organizuju memorijalne mise, jer su se borili protiv „nevera“, pa naime. NOVI. Srećom, bilo je i onih žena, koje su s pravom nosile ime časnih sestara i koje su svu svoju ljubav i pažnju posvetile deci.

O nezi dece svedočili su brojni preživeli mališani. S druge strane, namerni nemar pojedinih monahinja čak i za bolesnu decu potvrđen je brojnim grobljima preminule dece. Aktuelna mahnita kampanja protiv antifašista navela nas je da nas podsete na žrtve dece, čija je jedina krivica bila što su Srbi, Jevreji, Romi. Za љta su oni krivi za bilo koga? Da li se neko od sadašnjih ustaša zapitao zašto je decu trebalo ubiti? Da li se neko u Katoličkoj crkvi zapitao zašto se ubijaju djeca? Kako to da ni veliki broj sveštenika i ovih časnih sestara nije pokazao hrišćansku ljubav prema svojim komšijama, koji su mnogo propatili? Ispoštuj izuzetke. Očigledno je da osobe druge vere, rase i nacije, prema ponašanju ovih verskih ministara, ne pripadaju onima za koje smatraju da su komšije, iako ponavljanjem do tačke nesvesnosti svima ponavljaju dobrotu Boga i Isusa, što i sami treba da pokažu.

Sisak, od 1941 likvidirano nekoliko hiljada ljudi.

Stara Gradiška (1941-1944)je u pravom smislu bila filijala koncentracionog logora u Jasenovcu. U njoj su ustaše pobile oko 75.000 ljudi većinom antifašista Srba, Jevreja i Hrvata.

Izvori: Wikipedia, Djeca – Žrtve Ustaškog Režima