KUTAK DALMACIJE POD PROSAROM

Nekoliko kuća i drugih pomoćnih objekata građenih kamenom u selu Gašnica, pored puta Gradiška – Kozarska Dubica privlači pažnju prolaznika. Oni se tu zaustavljaju, fotografišu, raspituju o graditeljima i domaćinima.

kamene-kuce-u-gasnici

Gradiška

Neobično je što u ovom kraju, gotovo nigde nema kuća od kamena. Novije su građene ciglom a starije blatom i plevom, prućem ili drvetom. Milan Golić koji sa porodicom živi u jednoj od tih kuća od kamena, priča da u njegovovom zaseoku oseća graditeljski duh Dalmacije.

– Umesto mora je Sava a pošto smokve ne uspevaju, dobro napreduju i rađaju šljive. Kada leti ugreje a cvrčci oglase, legnem na kamen pored bunara i zamišljam da me okružuju Velebit i Dinara a ne Prosara i Kozara. Tako doživljavam svoje mediteranske snove – duhovito pripoveda Milan Golić.

Posle penzionisanja u Gradiški, vratio se sa suprugom Milkom i sinom Branivojem na dedovinu i očevinu u Gašnicu, gde živi njegova majka.

Sada ovde oživljava uspomene na graditelje imanja, kuće i štaglja kojima mnoge zime i leta nisu gotovo ništa naškodili. Isto se može reći i za objekte Ostoje Golića u Milanovom susedstvu.

– Ovu kuću je 1934. godine izgradio moj deda Manojlo Golić. Kamen je iz Čikića majdana u Gašnici a majstori iz Orahove. Crep koji je tada stavljen na kuću, nije menjan a izgleda kao nov – uverava nas ovaj vredni domaćin odan porodičnoj tradiciji.

Pokazuje i štagalj koji je po istom graditeljskom modelu 1950. godine podigao njegov otac Uroš.

– Mnogi pitaju zašto je kamen korišten za gradnju a cigla samo delimično, za ukrase na krovu, kako ovde vekovima niko nije radio. Odgovor je jednostavan jer je u blizini veliki majdan čuvenog gašničkog kamena. Taj materijal je najjeftiniji mada je zidanje poskupljivalo posao. Moj deda je hteo da gradnja bude čvrsta ne žaleći truda. Govorio je da su mu kolege iz Kraljeve vojske, poreklom iz Dalmacije, pričale da su kamene kuće večne pa se i on hteo u to uveriti – objasnio je Milan Golić.

Njegova supruga Milka potvršuje da je ugodno i zdravo živeti u kući od kamena, čiji ziodovi su, na pojedinim mestima debeli jedan metar.

– Leti je kao u zamrzivaču a zimi kao u fržideru – šaljivo odgovara Milka na našu znatiželju. Milan ublažava njenu konstataciju.

– Ma nije baš tako, jeste malo hladnije, tada treba pojačati vatru u šporetu ali je i zdravije nego kod komšija. Zato sam ja kao dren a svi iz ove kuće su dugovečni. Žao mi je što moja mama nije kod kuće nego je otišla bratu u Sloveniju, pa da vidite kako žurno hoda i pametno govori. Ima za to zasluge i ova kuća u kojoj ona živi godinama – dodaje Milan Golić kuckajući čekićem o kamene gromade u tidu, da bi nas uverio u postojanost građevine i njenu dugovečnost.

 Gošće iz Francuske

Milan Golić priča da je, zahvaljujući naselju od kamena upoznao i dve Francuskinje koje su ga posetile, slikale se sa njim i raspitivale o imanju.

– Sve smo se prstima i očima sporazumevali. Mislim da su htele i konačiti kod mene ali ih nisam smeo primiti bez Milkinog pitanja. Lepe su ženske, zato sam pokazao sve prostorije, uveo u ostavu, pojio vodom sa bunara iskopanog pre jednog veka – ljubazno pripoveda domaćin ispraćajući nas iz svoga dvorišta ograđenog starom drvenom ogradom od letve.

– Ne odmiči se Milane od kuće, Milka je otišla u Gradišku pa pripazi da ponovo ne naiđu Francuskinje ili kakva druga strankinja – upozori na Boško Grgić, bivši komšija u Gradiški koji mu je svratio u posetu.

Milan Pilipović

IZVOR: svijetreportaza.com

%d bloggers like this:
search previous next tag category expand menu location phone mail time cart zoom edit close