PIJU SOK I PEKU RAKIJU OD KARAMUTA

Gradiska04-Nemacki-slem-i-srpska-bluza-foto-M-PILIPOVICU tvrdnje kazandžija iz Vilusa u Potkozarju da danima peku rakiju od kruške karamut a piju isključivo sok, malo ko veruje. Međutim, da je njihova priča koja teče kao „vatrena voda“ nadasve zanimljiva, u to niko ne sumnja.

MILAN PILIPOVIĆ
Gradiška

Marko Jotić, Dragoljub Topić i Dragan Savić, vlasnik „vesele mašine“ oko koje se naveče okuplja mnogo komšija, uveravaju da rakiju gradiraju na vatri.

-Ne sipamo rakiju u grlo nego u peć pa dok gori, dobro je a kada počne gasiti vatru onda prekidamo. To je formula koja nikada ne vara. Rakija je sigurno dobra. Bez nje se ne mogu zamisliti zimske slave i svetkovine ali nas trojica radije pijemo sok – tvrde viluške kazandžije.

U njihovom selu šljiva je ove godine rodila kao nikada a rakija curi na sve strane, kod svakog domaćina.

-Ove zime svuda rade rakijski kazani, peći i čabrovi se ne hlade. Jedino je problem u posudama za rakiju. Sva buradi su puna a tako ovde nije odavno bilo. Zato su svi ljudi u našem selu veseli jer dugoročno imaju šta da popiju – dodaje Marko Jotić ne usuđujući se prognozirati kakve posledice to može imati po njegove komšije.Gradiska06-Vesela-masina-u-Viliusima-foto-M-PILIPOVIC

-Već sada su mnogi u Vilusima pijani kao Rusi, malo ko može zdravo rasuđivati o svojim postupcima. Više ih se može videti kako leže pokraj puta nego u vlastitom krevetu. Zato nas trojica pijemo samo sok a pečemo gromovaču koja kosi kao Sveti Ilija. Odlučili smo da budemo izuzeci u svome selu, jedino nismo sigurni dokle ćemo izdržati – opisuje Dragoljub Topić rakijske navike i puteve u ovom potkozarskom selu.

Dok okreću meljac da kom u kaznju ne zagori i uporno razblažuju vodu u čabru, ova trojica iskusnih kazandžija koji su taj zanat davno preuzeli od starijih, prepričavaju svakojake dogodovštine.

Dragan Savić se prisetio svođa đeda Tome Savića koji je u Drugom svetskom ratu preko ovih brda, verovatno podgrejan šljivovicom kao što je ova, razgonio Nemce i druge okupatore. Pohrđali šlem kojeg je njegov unuk sada stavio na glavu, svedoči o tome vojevanju.

-Moj vrli đed Toma, čiji drveni štap sam dugo čuvao pored kućnih vrata sve dok ga neki nevaljalac iz sela nije ukrao, bio je opak jurišnik i borac za slobodu. Kada su Švabe nabasale iz Kozare na njegovu kuću, dohvatio je kuburu pa ožeži za njima. Ovaj šlem neko iz te grupe bežeči izgubio niže kuće – veze Dragan priču o svome đedu, dok ga dim iz peći nošen vetrom guži i tera suze na oči.

Gradiska02-Dragoljub-Topic-foto-M-PILIPOVIC
Draganova majka Dragica se samo zagonetno smeje, ni sama ne verujući u ovu priču. Ćuti, ne želi kvariti sinovbljevu sreću a sve joj se čini da preteruje. Ispade po Draganovoj priči da je moj svekar a njegov đed Toma Savić, veli tiho Dragica Savić, bio veći bojdžija od Marka Kraljevića i svizh srpskih junaka.

-Kako prođe ta bitka između tvoga đeda Tome i Hitlerove regimente –upitaše znatiželjno Marko i Dragoljub, zaneseni maštovitim i odvažnim Draganovim kazivanjem pretpostavljajući da je kradom verovatno malo dohvatio kruškovače pa mu se jezik razvezao.

-Švabama se ni za trag više ne zna a moj đed ovenčan slavom odavno počiva na viluškom groblju i prkosi svima – pravda se Dragan ne pomišljajući da skine šlem sa kojeg hrđa sipa po maskirnoj bluzi sa srpskim oznakama koju je on hrabro nosio u prošlom ratu. Tako prolazi prohladna decembarska noć osvetlena mesečinom i ukrašena injem na okolnim stablima, dok se pored rakijskom kaznja i razgorele vatre u nedogled razvlači vesela i maštovita priča.

%d bloggers like this:
search previous next tag category expand menu location phone mail time cart zoom edit close