Sveštenomučenik Ignjatije Bogonosac

Bogonoscem nazvan je ovaj sveti muž zato što je stalno u srcu i na jeziku nosio ime Boga živoga. A još, po predanju, nazvan je on Bogonoscem i zato što je bio uzet rukama Boga vaploćenog Isusa Hrista. U one dane kada Gospod učaše učenike svoje smernosti, uze jedno dete i stavivši ga među njih, reče im: „Koji se, dakle, ponizi kao dijete ovo, onaj je najveći u Carstvu nebeskom“ (Mt 18, 4). To dete bio je Ignjatije. Docnije Ignjatije beše učenikom u svetog Jovana Bogoslova, zajedno s Polikarpom, episkopom smirnskim. Kao episkop u Antiohiji on upravljaše crkvom Božjom kao pastir dobri, i prvi uvede antifonski način pojanja u crkvi, tj. pojanja za dve pevnice tako da kad pojanje na jednoj strani prestane na drugoj počinje. Takav način pojanja otkri se svetom Ignjatiju među angelima na nebesima. Kada car Trajan prolažaše kroz Antiohiju idući u rat protiv Persijanaca, doznade za Ignjatija, prizva ga k sebi i poče savetovati, da prinese žrtvu idolima, pa će mu on dati zvanje senatora. Kako uzaludni ostaše i saveti i pretnje careve, Ignjatije sveti bi okovan u gvožđe i u pratnji deset nemilosrdnih vojnika poslat u Rim, da bude bačen pred zverove. Ignjatije se radovaše stradanju za Gospoda svoga i samo se moljaše Bogu, da zverovi budu grob njegovom telu, i da ga niko ne spreči u toj smrti. Posle dugog i teškog putovanja iz Azije preko Trakije, Makedonije i Epira, Ignjatije prispe u Rim, gde bi bačen pred lavove u cirkusu. Lavovi ga rastrgoše i izedoše, ostavivši samo nekoliko većih kostiju i srce. Postrada ovaj slavni ljubitelj Gospoda Hrista 106. godine u Rimu za vreme hristobornog cara Trajana. Javljao se više puta iz onoga sveta i činio čudesa pomažući sve do danas svakome ko ga priziva u pomoć.

Sveti Danilo arhiepiskop srpskiSin bogatih i bogoljubivih roditelja. U mladosti dobro vaspitan. Kralj Milutin ga uzeo na svoj dvor, no on iz velike ljubavi prema Bogu odbegne i zamonaši se u Končulskom manastiru ukraj Ibra. Docnije bio iguman Hilandara i pretrpeo mnogo od pljačkaških latinskih krstonosaca. Bio episkop banjski, potom humski i najzad arhiepiskop srpski. Od početka pa do kraja bio strogi podvižnik. Imao naročiti dar suza. Izmirio kralja Dragutina i Milutina, potom Milutina i Stevana Dečanskog. Borio se krepko protiv Latina kao i protiv bogumila. Pod njegovim nadzorom zidani manastiri Banja i Dečani. Obnovio i sazidao mnoge crkve. Napisao Rodoslov srpskih kraljeva i svetitelja. Neumoran u službi Bogu do kraja života on se upokojio mirno u vreme cara Dušana, noću između 19. i 20. decembra 1338. godine. Veliki jerarh, veliki podvižnik, veliki trudoljubac i veliki rodoljub.

RASUĐIVANjE

Kao plamenom neugasivim bili su mučenici sveti obuzeti ljubavlju Hristovom. Ta ljubav olakšavala im je stradanja i činila smrt slatkom. Za sv. Ignjatija kaže sv. Zlatoust: „On je c takvom lakoćom skinuo sa sebe telo kao što neko skida sa sebe odeću svoju“. Putujući za Rim na smrt, Ignjatije se samo jednoga bojao, naime, da ga hrišćani nekako ne zadrže od mučeništva za Hrista, bilo molitvama Bogu. bilo pak nekim spoljašnjim načinom. Zato ih je neprestano molio i pismeno i usmeno da to ne čine. ,,Prostite mi“, govorio je on, „ja znam što mi je na korist. Sad tek počinjem biti učenikom Hristovim, kada ne želim ništa od vidljivog ili nevidljivog, jedino da Hrista dostignem. Neka dođu na mene sva đavolska mučenja: oganj, krst, zverovi, sečenje, razdiranje, krušenje „krstiju, razdrobljenje celoga tela – samo da dobijem Isusa Hrista. Bolje mi je umreti za Hrista negoli carovati do krajeva zemlje… Moja ljubav je prikovana za krst, i u meni nema ognja ljubavi ni prema kakvoj stvari svetskoj!’ Kada je bio uveden u cirkus, on se obrati rečima narodu: „Građani rimski, znajte da ja ne bivam kažnjen zbog kakvog zločina, niti sam osuđen na smrt zbog bezakonja nekog, no radi Boga moga, čijom sam ljubavlju obuzet i koga nenasito želim: Njegova sam pšenica, i zubi zverinji će me samleti, da čist hleb Njegov budem“. Kada bi izeden od zverova, Božjim Promislom ostane mu srce među kostima. I kada neverni rasekoše srce svečevo, videše unutra na srcu napisano zlatnim slovima ime: Isus Hristos.

SOZERCANjE

Da sozercavam hrabrost Isusa Navina i to:
1. kako Isus Navin držaše sve zapovesti Gospodnje neodstupno,
2. kako c verom u Božju pomoć hrabro iđaše u sve borbe protiv neprijatelja naroda svoga,
3. kako svuda pobeđivaše i sve pobede Bogu pripisivaše.

BESEDA

o Davidu

Tada reče David Natanu: sagriješih Gospodu… suze su mi hljeb, dan i noć (II Sam. 12; Ps. 41)

Sagreši car David Bogu, pokaja se, i Bog mu oprosti. Velik beše greh carev, no još veće pokajanje. Vinovan beše Bogu za dva teška greha, za preljubu i ubistvo, ali kad ga izobliči Natan, prorok Božji, on bolno uzviknu: sagriješih Gospodu! Ispovedi, dakle, svoj greh i pokaja se gorko, pregorko. I skrušeno se moljaše Bogu, plačući, posteći, ležeći na zemlji, i podnoseći krotko strašne udare, koje Bog posla na nj i na dom njegov i na narod njegov zbog greha njegova. U svojim pokajničkim psalmima on govori: ja sam crv a ne čovjek (ps. 22, 6). Od uzdisanja mojega prionu kost moja za meso moje (101, 5). Ne spavam (st. 7). Jedem pepeo kao hleb i piće svoje rastvaram suzama (9). Kolena moja iznemogoše od posta. Evo pravog pokajanja, evo istinitog pokajnika! Niti je otvrdnuo u grehu, niti je pao u očajanje. Nego nadajući se u milost Božju, on se kajao neprestano. I Bog, koji ljubi pokajnike. smilovao se na ovog uzoritog pokajnika. I oprosti mu Bog, i proslavi ga iznad svih careva Izrailjevih, i dade mu blagodat preveliku da speva najkrasnije molitve pokajničke, i da proreče dolazak u svet Spasitelja sveta, i to od kolena njegovog.

Vidite, braćo, kako je divna milost Božja prema pokajnicima! Toliko omile Bogu ovaj pokajni David, da se Bog ne ustide sam uzeti na sebe telo iz semena njegovog. Blago onima, koji ne otvrdnu u grehu, i onima koji ne padnu u očajanje zbog greha. Pokajanje spasava i od jednog i od drugog zla.

Gospode milostivi, omekšaj srce naše suzama pokajničkim. Tebi slava i hvala vavek. Amin.