PRIČE PORED PEČENICE Praznovanje u turjačkom zaseoku Samardžije ispod planine Kozare

GRADIŠKA – “Ne namiguj na me tuđa ženo, ja sam momak, to nije pošteno”, odjekuje poznata krajiška pesma u turjačkom zaseoku Samardžije ispod planine Kozare.

Uz pečenicu, šljivovicu i druge specijalitete hrane i pića meštani potkozarskog kraja proslavljaju praznike, čuvajući tradiciju i običaje.

Teškoće koje su ih pratile u prošloj godini, ponajviše suša i oskudan rod na njivama, u pašnjacima i voćnjacima, potisli su u drugi plan, a lepote, radost i sreću zbog Nove godine i Božića stavili su na presto i zapodenuli zanimljive razgovore.

Dragoja Šmitran, Boško Subotić, Dragan Subotić pjevač, Stevo Subotić svi iz Kozare, Željko Samardžija iz Turjaka, Dragan Obradović iz Dragelja, Ilija Čupić iz Gornjeg Turjaka, oko vatre bude lepa sećanja na Božić, praznik kojem su se ovde od davnina radovali oni i njihovi preci.

Milorad Samardžija, poštar u penziji podseća veselo društvo da je 40 godina raznosio poštu u celom Potkozarju, najviše novogodišnjih i božićnih čestitki. Kada bi se sva njegova pešačenja, putevi kojim je hodio biciklima ili drugim prevoznim sredstvima sa punim poštanskim torbama, spojila u jedno, uverava Milorad, bilo bi ravno trostrukom putu oko sveta.

– To je davno izračunao seoski učitelj, kada sam mu opisao svoje svakodnevne obaveze i mesta u koja redovno stižem, a učitelju se mora verovati, on je školovana glava – smatra Milorad Samardžija, koji se istovremeno bavio i poljoprivredom.

Radio je dva posla i nigde nije zakazao ili okasnio. U inat devetoj deceniji koju hrabro gazi, ovaj poštar u penziji ni sada ne posustaje pomažući sinu Željku na poljoprivrednom imanju.

– Za mene ni jedan dan ni sada nije izgubljen, nikada nisam besposlen jer od 420 KM penzije, ne može se živeti – veli Milorad kojeg ovde svi poznaju.

On najradije priča o poštanskom poslu, teškoćama na koje je nailazio i razlikama u poređenju sa sadašnjim, neuporedivo lakšim uslovima rada.

– Poštar, pop i učitelj zajedno sa trgovcem bili su elita u selu. Od nas se tražilo da svašta znamo i u sve da se razumemo. Tako me u Trnovcu, Jurkovici, Jazovcu, Turjaku i drugim selima narod lepo dočekivao i častio. Nakon što preuzumu poštu seljaci nastave tražiti od mene savete o pravu i pravdi, medicini, poljoprivredi i koječemu – priseća se Samardžija svoga poštanskog radnog veka.

Ovaj vitalni starac pored vatre, hrabro i odlučno raspreda o svakojakim dogodovštinama koje društvo, nazdravljajući, pažljivo sluša.

– Ja sam mnoge komšije tokom Drugog svetskog rata uveo u SKOJ, pomogao organizovanje radnih akcija, posredovao prilikom sticanja prava na penziju, dokazivanja boravka u logorima, učešču u partizanima – uverava nas Milorad.

Preboleo je, kaže, svakojake boljke i nevolje, mišju groznicu i druge nedaće, a nedavno i tešku povredu u šumi.

– Motorka mi je odskočila od klade i zarezala sredinu lica, oko, vilicu, bradu, ali sam i to preboleo. Zahvalan sam Miroslavu Perići, vozaču Hitne pomoći iz Gradiške koji me dovezao u Banjaluku za 17 minuta. To je presudilo da prebolim teške povrede – uveren je Milorad srećan što je u dobrom zdravlju dočekao januarske praznike.

Božićni ukrasi u Lijevču

Tomislav Ninković iz Dušanova, sa porodicom pravi božićne ukrase od žita, drveta, slame, lešnika, oraha…

Ovaj poljoprivrednik postao je svojevrstan umetnik koji, posle teških poslova u svome domaćinstvu, noću se prepušta umetninama sa verskim obeležjima.

Uz pomoć supruge Marice, sinova Dejana i Bojana, kćerke Valentine i snahe Borislavke izrađuje i po nekoliko stotina božićnih ukrasa koje prodaje u celom Lijevču i Potkozarju.

Izvor: Blic.rs

%d bloggers like this:
search previous next tag category expand menu location phone mail time cart zoom edit close