Neiskorišteni turistički potencijali u Potkozarju: Etno-domaćinstva na prvom mestu

Seoska domaćinstva, prirodne lepote Kozare i Potkozarja, uređene staze za bicikliste i planinare, reka Sava, jezera u Lijevču, arheološka nalazišta, spomenici daleke prošlosti čine samo deo bogate turističke ponude gradiškog kraja.

Etno imanje u Turjaku

Na te vrednosti, naglašavajući etno domaćinstva kojih ima sve više, ukazuju u Turističkoj organizaciji ove opštine.

 Direktor TO Veljko Jovanović, navodi da su turističke potencijale uvrstili u ponudu širih razmera ali da one nisu prepoznate kao privredna grana.

– Imamo čime da se podičimo, ali nemamo ni približno turista kojima bismo pokazali naše bogatstvo i od toga, osim promocije, imali i materijalnu korist, otvorili radna mesta i postali važni na turističkoj mapi u regionu – kaže Jovanović.

On napominje da je neiskorištena reka Sava sa njenim pritokama koje nude obilje turističkih mogućnosti.

– Isto se može reći za naših dvadesetak jezara koja se koriste samo u vreme leta i kupanja. Naša arheološka nalazišta su zapuštena, putne komunikacije su loše, posedujemo autohtone vrste voća, jedinstvenu floru i faunu ali ti biseri su rasuti i neprimetni – smatraju u Turističkoj organizaciji Gradiške.

Uvereni su da je napokon došlo vreme za drugačiji odnos prema turizmu i turističkim mogućnostima. Uostalom, na to je ukazano i tokom osmišljavanja saradnje sa opštinama iz susedne Hrvatske i zajedničkih projekata.

– Upravo je više projekta kandidovanih kod Evropske unije utemeljeno na našim turisičkim mogućnostima i potrebama – kaže Zoran Adžić, načelnik Gradiške.

Sumirajući rezultate iz prošle godine zaključeno je da su najdalje, vlastitom inicijativom, otišli pojedini domaćini u potkozarskim selima opredelivši se za etno turizam i proizvodnju hrane bez upotrebe hemije.

Vaso Borković, penzioner i povratnik iz Slovenije je svojim primerom podstakao razvoj seoskog turizma u turjačkom kraju.

Zora i Vaso Borković

On je sa suprugom Zorom uredio zapušteno imanje, gde godinama niko nije živeo, iskoristio prirodne potencijale rodnog kraja i ukazao na velike mogućnosti za razvoj, napredak i bolji život.

Vaso i Zora kažu da u početku nisu bili shvaćeni i da je njihova ideja nailazila na osude.

– Komšije su govorile da radimo uzaludan posao i da ne vredi seći šiblje, krčiti korov i trnjak. Bili smo uporni, uvereni u svoju ideju i to se kasnije pokazalo opravdanim. Ovde smo, poučeni iskustvima iz Kranja odlučili da Kozaru učinimo bliskom svima, da ukažemo narodu na naše lepote – samouveren je Vaso, koji i sada, tokom zime ima posla.

Pokazuje krajolik koji se zeleni i u januaru, lepote koje je otkrio drugima, ali i sebi, u trećoj životnoj dobi.

Nabujali kozarski potoci pokrenuli su točak njegove vodenice. Ispod kamena sa kojeg odzvanja čeketalo, sipa toplo kukuruzovo brašno.

– Vodenicu „Orašće” je izgradio moj pradeda Lazo i ostavio nama, svojim potomcima da je obnavljamo i čuvao, da je vreme i ljudi ne razgrade – pripoveda Vaso motreći da sve bude na svome mestu, dok hladna voda, stropoštavajući se kroz korito i drvenu cev, snažno okreće točak koji melje kukuruz.

Uz kukuruzni hljeb koji pravi od brašna mlevenog u svojoj vodenici, Vaso svoje goste rado časti i domaćom šljivovicom, od voćaka koje je sam zasadio na svom imanju. Selo Turjak u gradiškoj opštini naslonjeno na prve obronke Kozare, još uvek čuva tradiciju prošlih vremena, zahvaljujući domaćinima, koja i danas čuvaju starinske vrednosti.

Voleli bi, kaže Zora, da njihovi sinova, Oliver i Matio kao i ćerka Lena češće dolaze, te da nastave poslove i unaprede domaćinstvo.

Kralj Petar u Turjaku

U Turjaku 1876. godine, u vodenici na rečici istog imena doručkovao je Petar I Karađorđević, četujući protiv Turaka u Bosanskoj Krajini kao Petar Mrkonjić. Legenda o srpskom kralju i sada živi ovde pod Kozarom, u ovom lepom krajoliku kojem se narod vraća na zov čeketala i kamena.

IZVOR: BLIC.RS