MARKO MARIN – Fudbalska ikona sa Kozare

Meštani Gornjih Podgradaca, sela udaljenog oko 60 kilometara od Banjaluke, ponosni na ljudske i igračke kvalitete kapitena Crvene zvezde Marka Marina.

Kozara. Legendarna, izranjavana planina. S obe strane obronaka čestiti ljudi, gorštaci, zakleti antifašisti. To niko falsifikovati ne može.

Uzalud je baviti se tim, neizbrisivim stvarima, na čijem čelu stoji najsvetliji lik ovog podneblja doktor Mladen Stojanović – čuvar Kozare, i Kozarčana, sve do Grmeča i Manjače, pa kroz široko Lijevče polje…

Doktor Mladen iz sveta fudbala ima naslednika po čuvenju. Marka Marina, kapitena Crvene zvezde, srpskog predstavnika u Ligi šampiona.

Mesi sa Balkana”, ljudina i dobrotvor, tema je ove priče zbog koje smo došli u Gornje Podrgradce, seoce šezdesetak kilometara od Banjaluke, kako bismo čitaocima Žurnala preneli priču „sa izvora”.

U ovom kozaračkom selu, 13. marta 1989. godine, rodio se Marko Marin, Srbin koga nemački pasoš nije udaljio od korena. I ljudi od kojih je otišao kao dete u beli svet i tamo postao neko i nešto. Uvek se vraća u njegove Podgradce, nimalo uobražen, spontan i spokojan.

Sa Gornjim Podgradcima, još na putu autoputu Banjaluka – Gradiška upoznala nas je porodica Starčević. Nikola, sin poznatog trenera Slobodana, i njegova najbliža rodbina.

– Vaš drug Slobo mi je rekao da pišete o Podgradcima i Marinu, a tu su vam najbolji sagovornici moji deda i baka, Radovan sa prijedorske i Milka s gradiške strane – upoznaje me Nidžo sa saputnicima na zadnjem sedištu.

Radovan se uglavnom smeškao i potvrđivao, a Milka pričala o rodnom kraju, ljudima i njihovim sudbinama. Brzo je prošao put od Banjaluke, preko Vrbaške, Trebovljana i Donjih Podgradaca, stigli smo na odredište.

Ispred hrama posvećenog Svetom velikomučeniku Dimitriju sačekala nas šestočlana „delegacija”, na čelu sa jerejom Igorom Kusturićem, uz tradicionalni pozdrav, već na prvi pogled smo videli da smo stigli u čisto zvezdaško mesto. Za to je najzaslužniji, naravno, Marko Marin.

– Znate, Marko, i porodica Marin, pomogli su nam u izgradnji parohijske sale i uređivanju crkvenog dvorišta. Svake godine je donator slatkiša za decu uoči Božića. Pomogli su ovom narodu mnogo, a i vernicima koji sada imaju gde da se okupljaju nakon liturgije – rekao je jerejKusturić.

S njim u društvu su bili naš domaćin Nebojša Gigović, Milenko PejićMilenko i Slobodan Karlica, prijatelji porodice Marin. Svi su vezani za lokalni Fudbalski klub Slogu u kojoj je nekada igrao i Markov otac Ranko, bio kapiten sjajne generacije iz sezone 1986/87. kada je Sloga igrala u Međuopštinskoj ligi, nekada Krajiškoj zoni.

– Marini su poreklom iz Prijedora, baš kao i mi Karlice, Markov deda Mirko sredinom pedesetih godina prošlog veka doselio je u Gornje Podgradce, radio kao šef transporta u Drvnoj industriji, tu stekao i tri sina Slobodana, Dragana i Ranka. Svi sada žive u Nemačkoj. Prezime Marin je karakteristično za Podgradce i naš klub Slogu – istakao je Milenko Karlica, koji je ispod ruke držao smotan primerak Sportskog žurnala.

Preko puta crkve je stadion, dočekale su nas otvorene, rekonstruisane prostorije, a pored vrata na ulazu u svlačionice stoji tabla kao podsetnik: „Obnovu prostorija FK Sloga finansirao Marko Marin. Jul 2016.”

– Kad ga je pre tri godine pozvao otac Ranko i rekao mu: „Sine, trebalo bi pomoći Slogi”, Marko je samo pitao koliko novca da pošalje? Uloženo je oko 25.000 maraka u rekonstrukcije dotrajalih prostorija i sada je sve to mnogo uljudnije i lepše. U rekordno kratkom roku su radovi završeni, kao znak zahvalnosti postavljena je i tabla da svedoči o ovom velikom ljudskom potezu našeg Marka koji nikada nije nastupao u dresu Sloge, ali se na ovom stadionu kao dečačić igrao sa vršnjacima – rekao je Nebojša Gigović.

Setio se potom još jednog detalja:

– Davno je to bilo… Marko, onako sićušan, još kao mali, pokazivao je izuzetan fudbalski talenat, igrao je sa starijima i većim drugarima od sebe. Kao šilo se provlačio između njih. Toliko je voleo loptu da za njega nikada nije bilo kraja utakmice. Tako su se deca jedne večeri igrala dok smo mi stariji, roditelji, na stadionu se „bavili” prasetinom i alkoholom. Kada se umorio, Marko je otrčao do automobila, uzeo rukavice i stao na gol, kako bi nastavio da igra, iako je bio iscrpljen od trčanja! Eto, sada mi imamo kapitena Crvene zvezde koja je igrala u Ligi šampiona, a recimo to nikada nije imala Banjaluka.

Marko Marin je rođen uoči građanskog rata u Jugoslaviji, kao dečačić od dve godine odselio se u Nemačku.

– Kraj njegovog datuma rođenja stoji i mesto – Bosanska Gradiška. To nam smeta, jer je Marko Marin začet i počeo da raste u Gornjim Podgradcima, ovde je i prohodao, istina je samo da je rođen u bolnici, ali Gradiška nije njegovo izvorno mesto. To su Gornji Podgradci – ozbiljnim tonom se u razgovor ubacio Milenko Pejić, nekada dugogodišnji sekretar Sloge.

Odmah tu, uz stadion, je i Osnovna škola „Mladen Stojanović”, a nekoliko stotina metara dalje i Drvna industrija Gornji Podgradci, varošica čiji je, sve više, zaštitni znak proslavljeni fudbaler.

– Podgradci su poznati po Drvnoj industriji, Slogi, doktoru Milutinu Vučkovcu po kome stadion i nosi ime, a sada i po Marku Marinu. Naš Marko, svake godine kada održavamo memorijalni turnir u čast golmana Milenka Čolakovića, koji je poginuo u odbrambeno-otadžbinskom ratu, snosi troškove kupovine pehara, medalja i diploma, pomaže nam u organizaciji i uvek je tu uz nas. Radi se o jako lepo vaspitanom mladom čoveku na koga smo svi ponosni i zbog njega i njegovih fudbalskih uspeha srećni – dodao je Nebojša Gigović.

Kiša je počela da bude sve jača, ali to nas nije sprečilo da odemo do porodične kuće Marka Marina, dva i po kilometra prema Mrakovici. Prizor kao iz bajke. S desne strane, pod strmim uglom šumovito brdo ispod kojeg prolazi asfaltni put, a s druge strane teče reka Vrbaška. Poput turističkog vodiča Nebojša Gigović je počeo da objašnjava:

– Evo vidite, ovo brdo iznad nas, zove se Grad Marije Terezije, a predanje kaže da su Podgradci dobili ime baš po njemu, mesto pod Gradom! Reka Vrbaška je najbrža i najnezgodnija na Kozari, nosi sve pred sobom kad nabuja, zajedno sa Lubinom i Jablanicom uliva se u Savu. Kao što vidite kuća je na osamljenom mestu, tu je i igralište, aluminijski golovi i nosači za zaštitne mreže. Sve je to Marko doneo iz Nemačke. Tu se skupljamo i družimo, pečemo prasad i jagnjad kada Marini dođu iz Frankfurta, u kojem su trenutno sada i doći će za Božić.

Nažalost, kiša je bila sve jača, spuštala se tama, iako nije bilo prošlo ni podne. Obzirom da nismo mogli u dvorište porodične kuće Marina, vratili smo se u Gornje Podgradce.

– Samo da znate, redovno čitamo Žurnal, to je naše omiljeno štivo, jer u njemu se mnogo toga nađe o našem Marinu i Crvenoj zvezdi za koju ovde navija više od 90 odsto stanovnika. Samo da se zna. Nije to isključivo zbog Marka, već zbog tradicije. Nadamo se lepoj reportaži – rekao je pri rastanku Milenko Karlica.

Veliki ljudi i planine treba uvek da uspravno stoje – prisetio sam se reči argentinskog književnika Leopolda Lugonesa.

Iza nas su ostajali krajolici Kozare i veliki ljudi… Jedan od njih je svakako i Marko Marin, sportska ikona Gornjih Podgradaca.

/ zurnal /

Zatvoreno za komentare.

Powered by WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: