U pojedinim medijima se ponovo pokrenulo pitanje značenja spomenika jasenovačkim žrtvama. Pored onog zvaničnog objašnjenja da se radi o „kamenom cvetu“ pojavilo se i tumačenje da je spomenik u formi „okrenute kuće“. Moj lični stav je trećepozicijski–radi se o zvaničnom simbolu ustaškog pokreta, tj. latiničnom slovu U koje je u stilu univerzalne pobede okrenuto ka sve četiri strane sveta. Za racionalnost ovakvog objašnjenja potrebno je samo znati odnos J. Broza (Tita) i KPJ/SKJ prema Jasenovcu i srbocidu u NDH da bi sve bilo jasnije.

Jedna od najsramnijih i najtamnijih mrlja (a bilo ih je premnogo) u istorijatu jugokomunista kao i životopisa samoproglašenog „maršala“ jeste pitanje odnosa KPJ/SKJ, partizana i njihovog vrhovnog komandanta, potonjeg doživotnog predsednika svoje sopstvene države prema „Balkanskom Aušvicu“ – Jasenovcu. Poznato je da Brozovi partizani za vreme samoga rata nisu baš ništa učinili da se ovaj „deveti krug pakla“ oslobodi a partizansko rukovodstvo sa svojim elitnim jedinicama (proleterskim brigadama) je nekoliko puta bilo u njegovoj blizini (Zapadna Bosna, tj. Bihać, Jajce, itd.) kao i to da sam Josip Broz Tito nije nikada posetio ovo stratište da oda počast pobijenima od kojih je ubedljivo najveći broj bio srpske etničke pripadnosti. Poznato je i to da su jugokomunističke vlasti u okviru jasenovačkog kompleksa podigle spomenik žrtvama tek nakon čitave dve decenije od završetka rata kao i to da od samog kompleksa logora nije ostalo ništa što bi iole potsećalo na to šta je na ovom mestu bilo od leta 1941. g . do aprila 1945. g.

Zvanična objašnjenja državnih i partijskih funkcionera Titoslavije na ovakve brljotine iz svoje sopstvene povesti postoje a koliko su ona ubedljiva pitanje je pre svega moralnih obzira a ne toliko verovatnosti istinitog kazivanja koje se uostalom i ne može dokazati verodostojnom dokumentovanom (arhivskom) građom iz jugoslovenskih arhiva obzirom da je ta građa u velikom broju slučajeva politički „isprana“ za javnu upotrebu. Zvanični titolozi ovakve teme i ne dotačinju u svojim apologetskim pisanijama a novokomponovani brozombistički nostalgičari samo prepisuju zvanična objašnjenja iz vremena Titoslavije bez ikakvih kritičkih pristupa. Tako , npr., u jednoj od zvaničnih Brozovih biografija o njegovom odnosu prema Jasenovcu nema ništa kao da to stratište za Broza nije ni postojalo: Branislav Ilić, Vojislav Ćirković (priredili), Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita, Beograd: Export-Press, 1978. Inače, u ovoj hronologiji su detaljno zabeležena sva Brozova putešestvija po čitavoj Titoslaviji kao i van nje uz obilje fotografija ali o ijednoj jedinoj njegovoj poseti Jasenovcu ne postoji ni jedan odeljak niti fotografija ne zato što se radi o nekakvom propustu autora hronologije već jednostavno zato što Broz u Jasenovcu nije nikada ni bio jer nije ni hteo.

Naravno, postavlja se pre svega moralno, ali i političko pitanje zašto Broz nikada nije posetio memorijalni kompleks u Jasenovcu a na koje bezuspešno i neuverljivo pokušavaju da odgovore novopečeni titonostalgičari i postjugoslovenski propagatori jugokomunističke ideologije. Ta objašnjenja se uglavnom svode na floskulu da Broz nije nikada posetio jasenovački memorijalni kompleks zbog osetljivosti pitanja broja jasenovačkih žrtava a ne zbog svoje srbofobije. Broz , inače, nikada nije prisustvovao ni Velikom školskom času u Kragujevcu.

Iz odnosa Brozovih partizana prema jasenovačkoj fabrici smrti izneo bih bar tri stavke o njihovom doprinosu uništavanju dokaza monstruoznih radnji genocidnog karaktera nad etničkim Srbima i ostalim jasenovačkim žrtvama na ovom stratištu.

Partizanske formacije su nekoliko dana čekale ispred logora da uđu u njega sve dotle dok se konkretni i opipljivi (tj. materijalni) dokazi zločina ne uklone iz logorskog kompleksa od strane samih ustaša koje su logor jednostavno napustile u najvećem redu i miru tako da Brozovim partizanima nije ni trebalo da ga „oslobađaju“, tj. vode nekakve borbe za njegovu likvidaciju. Pandan ovakvom komunističkom ponašanju pred vratima pakla imamo u slučaju „oslobađanja“ Varšave 1945. g . kada je Staljinova Crvena Armija u toku Varšavskog ustanka čekala dovoljno dugo ispred Varšave da u samom gradu nemačke okupacione formacije same likvidiraju ustanak, tj. obave posao do kraja, da bi konačno umarširala u grad kada je ustanak već bio ugušen a grad napušten od strane Nemaca.

Same partizanske jedinice su nakon ustaškog napuštanja logora učestvovale u njegovoj fizičko-materijalnoj dekompoziciji i na taj način ga preobratile u nešto što nimalo nije ličilo na ono čemu je ovaj kompleks služio za vreme rata skoro četiri godine.

Neposredno nakon završetka rata nove komunističke vlasti su jednostavno dozvolile okolnim meštanima da raznesu materijalne ostatke logora (pre svega cigle jer je na njegovom mestu pre rata postojala ciglana sa pećima za pečenje cigli koje su za vreme rata služile kao krematorijumi) i na taj način svesno doprinele njegovom materijalnom uništavanju, a samim tim i uništavanju dokaza o zločinima vršenim u njemu za vreme NDH.

U vezi sa komunističkim odnosom prema Jasenovcu nakon rata bitno je takođe napomenuti i sledeće činjenice.

Komunistički režim Josipa Broza Tita nakon rata nije bukvalno ništa preduzeo da se jasenovački logor rekonstruiše već je, naprotiv, sve urađeno da se njegovi materijalni ostaci potpuno eliminišu. Čak šta više, za skoro pola stoleća postojanja Titoslavije nije rekonstruisan ni jedan jedini ustaški logor smrti ali jesu širom ove nakaradne tvorevine dizani spomenici partizanskim „herojskim“ borbama protiv ofanziva Sila Osovine. Poznato je takođe da su nakon rata cementirane kraške jame po Hercegovini pune srpskih leševa iz vremena NDH kako bi se prikrili ostaci tragova ustaških zločina nad Srbima u Drugom svetskom ratu. Eshumacije iz ovakvih jama su započete tek pred sam raspad Titoslavije (slučaj Prebilovci) da bi bili prekinuti usled novih ratnih dejstava 1990.-ih.

Brozov režim je sve uradio da se o kriminalno-genocidnoj jasenovačkoj istini javno ne govori niti da se ta istina adekvatno izučava uključujući i čitavu povest nacifašističke i do kraja kriminalne NDH. Akcenat posleratne brozombističke titologije nije bio na izučavanju organizovanog i pre svega stravičnog genocida (baš i prevashodno) nad Srbima u NDH (srbocid) već na „kolaboraciji“ Mihailovićevih četnika koji su maksimalno satanizovani od strane Brozovih državno-režimskih povesničara. Srbocid u NDH je bio faktički izbačen iz školskih udžbenika u kojima su čak i jasenovačke žrtve predstavljane kao „antifašistički partizani“. Spominjati etnički karakter srbocida je direktno ulazilo u domen ispoljavanja „srpskog šovinizma“ i „kontrarevolucionarne delatnosti“. Poznat je i slučaj Smilje Avramov kojoj je nakon rata bilo zabranjeno pod pretnjom zatvora da Jasenovac čak i spominje (u kome su joj pobijeni roditelji).

Na kraju, inostrana javnost o Jasenovcu i srbocidu u NDH nije znala ništa i to najviše zaslugom titoističkih vlasti dok su same izbegle ustaše u emigraciji uspele da o sebi stvore imidž antikomunističkih boraca za nezavisnu Hrvatsku takođe uveliko zaslugom Brozovog režima koji nije ništa konkretno preduzeo da se u inostranstvu raskrinka prava suština ustaškog pokreta i njegove kriminalne NDH a pogotovo njegova direktna veza sa Vatikanom i konkretna podrška od strane katoličke crkve u Hrvatskoj. Ali je zato Brozov režim na sva zvona udarao protiv četnika Draže Mihailovića koji su faktički (neopravdano) predstavljani kao ravnopravni pandan Pavelićevim ustašama. Na ovaj način je Broz spirao srpsku krv sa ustaških ruku iz vremena Drugog svetskog rata.

IZVOR:  Zvanična privatna internet prezentacija Vladislava B. Sotirovića