STRAŠNO SVEDOČENJE DETETA IZ JASENOVCA: Bebu otrgli s majčinih grudi pravo na NOŽ

Ilija Ivanović preminuo je u septembru 2019. godine, i bio je poslednji preživeli učesnik proboja u Jasenovcu. Dve godine pre smrti, Ilija se u intervjuu prisetio tih mračnih dana.

IZVOR: YOUTUBE/PRINTSCREEN/MEGACOMFILM

Strašno svedočenje o mučenjima u jasenovačkom logoru NDH, tokom Drugog svetskog rata, 2017. godine je izneo Ilija Ivanović jedini tada živi akter proboja logora u aprilu 1945. godine.null

Ovaj bivši učitelj u potkozarskim selima i srednjoškolski profesor u Zenici, u Jasenovcu je proveo nešto manje od tri godine. Doveden je u trinaestoj godini iz rodnih Gornjih Podgradaca, u kolonama dece, a posle proboja u kojem je, velikim čudom sudbine ostao živ, vratio se 26. aprila 1945. godine.

U inat poodmakloj životnoj dobi i neopisivoj patnji u logorima smrti, Ilija je do kraja života sačuvao bistar um, a njegovo sećanje je jedinstvena filmska priča koja pleni i ostavlja bez daha. Sa suprugom i sinom živeo je u porodičnoj kući u Žeravici kod Gradiške, gde je rado pristao tada da iznese ispovest o tamnovanju u Jasenovcu, odakle je pobegao 22. aprila 1945.

Ilija je rekao da su, u potpunom beznađu, poslednji logoraši uz povike „Sloboda ili smrt“ jurnuli na kapiju, posle dugo i tajnovito pripremane akcije. Njih više od 1.000 pokošeno je rafalima već na prvom koraku, ali se zajedno sa stotinak logoraša domogao šume i slobode.

„Gledajući često Sunce kako izlazi iza oblaka, stalno sam gajio nadu i veru u čudo, da ću se spasiti. Zar da sutra ne vidim taj izlazak? Gledao sam i plave visove Kozare u daljini. Tamo su Podgradci. Tamo je sloboda.Tamo je majka, sestre, brat. Kako je to blizu. Brzo bih stigao, za pet do šest sati peške. Zar će me ubiti, a nisam ni krenuo u život? Zašto? Nisam ništa zgrešio. Nisam nikome zla učinio. Dete sam“, prisećao se Ilija, koji je iz logora pobegao sa nepunih 16.

„Ako su ubili bebu, ubiće i mene“

U mislima su mu bili prizori ubistava, posebno masovna likvidacija nejači sa Korduna.

„Gledao sam tu jadnu kolonu opkoljenu ustašama, koje ih udaraju kundacima i požuruju, usmeravaju prema skeli u Gradini. Idu u smrt. Jedna žena nosi dete u naručju. Moli ustašu da joj dozvoli da sedne, da podoji dete koje plače. On je grubo vraća u stroj, u kolonu bez nade. Ona se ipak izdvaja, seda kraj ceste i doji dete. Ustaša je to video, vratio se i snažno udario kundakom u leđa. Dete je od udarca ispalo iz ruku, a ustaša ga je uzeo, bacio uvis i dočekao oštricom kame. E, to me do kraja obeshrabrilo, jer ako su ubili bebu, zaključio sam, ubiće i mene“, pričao je on.null

Duga je i bolna, na momente čudesna moja priča, napominjao je Ilija Ivanović, nazivajući svoje spasenje čudom. Sećao se svega, svakog dana, meseca, godine, mnogih logoraša, među kojima i svog majstora u brijačnici Morica Altarca, koji je stanovao u Paromlinskoj ulici broj 70 u Zagrebu.

Dah se zaustavljao kada su se povremeno vrata otvarala i ustaše ulazile sa spiskom ljudi koje su odvodili. Probirali su snažnije. Poslednja noć, kao i mnoge pre nje, progutale su nebrojeno viđenijih logoraša. Dugo sam bio budan i tiho razgovarao s majstorom. On je bio čovek pedesetih godina, brico po zanimanju, a Židov po nacionalnosti. Zbog jevrejske pripadnosti doveden je u logor. Prethodno je živeo i radio u Zagrebu. Imao je i mlađeg brata u logoru. I on je bio brico. Poslednje ratne zime, jednog jutra logoraši su ga našli na putu između Malog jezera i Baera. Ležao je u lokvi krvi sa prerezanim grkljanom. Poznali su ga i javili mome majstoru. Otišao je tamo i ubrzo se vratio. Dugo je ćutao, a onda rekao: ‘Eto, ostadoh potpuno sam'“, sa tugom u očima se Ilija prisećao stradanja u logoru u Jasenovcu.

Ustaše su, rekao je, krajem rata sve sravnile sa zemljom radi prikrivanja zlodela. U jesen 1944. i proleće 1945. otkopavali su masovne grobnice i spaljivali kosti žrtava.null

Dušanova smrt

U Ilijino sećanje duboko je urezana smrt komšije i prijatelja Dušana Prpoša iz Sovjaka.

„Dušan je stalno nosio konopac oko pasa i govorio da će se obesiti. Imao je samo dilemu da li će konopac izdržati. On neće da dozvoli da ga kolju. Sam će, ponavljao je ovaj dečak od 15 godina, sebi presuditi i prekratiti muke. Bodrio sam ga i odvraćao od toga ali nije moglo. Obesio se o neku štanglu na prozoru.Tu je dugo visio, niko ga nije skinuo. Niko se i nije plašio takvih prizora jer su bili naša svakodnevica“, pripovedao je Ivanović.

Zlo se ponavlja

„Bili smo svi isterani iz logora, na poljani, u stroju ili u nastupu kako su govorili. Dok su nas vodili, videli smo u žici mnogo golih žena. Ne znam zašto su ih skinuli i držali tako gole. One su se zaklanjale, povijale. Na poljani, ispred stroja, pripremljena vešala. Morali smo gledati u to. U dva navrata sam to gledao. Jednom, kada je ubijen lekar Bošković kojeg je lično streljao Dinko Šakić zato što je rekao: ‘Ubijte me kao čoveka, a nemojte mi vezati oči’. Toga se dobro sećam. Potegao je Šakić pištolj i ubio ga“, svedočio je Ivanović uveren da se i sada zlo ponavlja.

On je naveo da se čovek i na vešala navikne ali ih ne sme zaboraviti.null

Zabrinut je i tada bio za mlade generacije zbog mržnje i umanjivanja zla, veličanja zločinaca, pokušaja da se istina sakrije, iskrivi, a žrtve jasenovačkog logora izbrišu.

„Pribojavam se za decu, za mlade generacije u strahu da se ponovo ne dogodi zlo koje je obeležilo moje detinjstvo i moju mladost“, zaključio je Ilija Ivanović.

Ilija Ivanović preminuo je u septembru 2019. godine, dve godine nakon što je ispričao strahote kojima je prisustvovao u Jasenovcu.

(Mondo/EuroBlic)

%d bloggers like this: