MILINKO ČEKIĆ O JASENOVCU: Majka je nosila u naručju moju mrtvu trogodišnju sestru!

Imao je 5 godina kada je započeo Golgotu po logorima NDH

Imao sam pet godina kada sam započeo golgotu u logorima NDH, ali iz tog vremena još su žive slike užasa koji bi svako želeo da zaboravi – započinje svoju ispovest Milinko Čekić, počasni predsednik Udruženja logoraša Jasenovac.

U julu 1942. on je sa majkom i dve sestre, bio u koloni sa desetinama hiljada srpske nejači iz zbegova na Kozari.

– Majka je nosila bebu i povremeno stariju sestru, a ja sam hodao. Padala je kiša i marš dug 40 kilometara do voza za Jasenovac bio je pretežak i za odrasle…Hrvatski vojnici su nas nemilosrdno gonili. Nisu to bile samo ustaše, već i domobrani, policajci, civili. Kod železničke stanice smo ostavljeni na ledini. Nisu davali hranu ni vodu. Posle dva dana potrpali su nas u stočne vagone, gde se jedva disalo. Putovali smo dva dana. Kada je voz stao, vojnici su uleteli i počeli da ljude guraju napolje. Padali su jedni preko drugih, kosti su pucale – s uzdahom se seća Čekić.

Nejač sa Kozare su, kaže, ostavili na livadi kraj veštačkog jezera u kopu gline za ciglanu:

– Po njemu su plivali leševi, a mi smo pili vodu iz njega, jer druge nije bilo. Livada je ogolela jer smo počupali travu i jeli je. Umirali smo od gladi.

To sporo umiranje prekinulo se posle oko mesec i po, u vreme žetve i sabiranja plodova.

Sposobne srpske žene i decu su podelili po domaćinstvima kao roblje. Kada su radovi završeni, pokupljeni su i, opet, strpani u stočne vagone koji su ih odvezli u logor u Sisku.

– Kada su nas hrvatski vojnici gurali iz vagona, moja trogodišnja sestra je pala glavom na oštro kamenje. Od te rane će kasnije umreti. Počelo je oduzimanje dece. I sada čujem neopisivu vrisku žena i dečji plač. Jedna Hrvatica u civilu je došla i uzela nas troje.

Završio sam u jednoj ogromnoj hali sa bezbroj dece koja su vrištala, dozivala, plakala – s uzdahom kaže Čekić.

Sledeće čega se seća je soba Dom za gluvonemu decu u Zagrebu, koji je bio jedno od prihvatilišta gde je decu sklanjala Diana Budisavljević.

– Odatle su nas premestili u prihvatilište u Bjelovaru gde su uglavnom hrvatske porodice uzimale decu. Jednog dana pojavila se majka. Bivši jugoslovenski žandarm Vidović, tada hrvatski, koji je često dolazio u kuću njenog oca spasao ju je iz logora i dao joj propusnicu.

Prepoznala me po mladežu i tek tada me uzela. Ni sestru nije prepoznala. Izvela nas je, sestru je nosila u naručju, a ja sam išao bosonog. Majka je cepala podsuknju i umotavala mi stopala. Nekako smo ušli u neki voz, pa ponovo hodali i stigli do zgarišta kuće. Sestra u majčinom naručju je već bila mrtva. Živeli smo od tada po nekim zemunicama i pećinama do kraja rata. Iz moje porodice, iz četiri kuće, pobijeno je 54, od čega 27 dece stare od šest meseci do 12 godina.

Izvor redportal.rs