Jedan od prvih masovnih zločina nad srpskim stanovništvom u Podrinju desio se na Đurđevdan 6. maja 1992. kada su muslimanski vojnici izvršili napad na srpska sela i počinili stavičan masakr nad civilnim stanovništvom. Drugog dana Đurđevdana na lokalitetu Zeleni Jadar i u Srebrenici ubijeno je još desetoro civila

Iako je zločina nad Srbima u srednjem Podrinju bilo i tokom aprila 1992. ali i ranije, prvi veći masovni zločin dogodio se upravo na jedan od najvećih pravoslavnih praznika Đurđevdan. Tog 6. maja 1992. muslimanski vojnici iz Srebrenice su izvršili strahovite napade na sela Gniona i srpski deo sela Blječeva i počinili težak masakr. Toga dana ubijeno je šestoro civila dok je više od petnaest ljudi ranjeno. Drugog dana Đurđevdana pobijeno je još desetoro srpskih civila. U tom periodu započinje masovni progon srpskog stanovništva iz Srebrenice a mnogi se ni do danas nisu vratili na svoja ognjišta. Oni Srbi koji su te 1992. odlučili da ostanu u Srebrenici bili su svirepo ubijeni a posmrtni ostaci mnogih civila do danas nisu pronađeni.

MASAKR U GNIONI
Prvo spaljeno selo u Podrinju bila je Gniona, srpsko selo u opštini Srebrenica. Do kraja rata u MZ Gostilj, kojoj pripada i Gniona,  ubijeno je 36-oro civila, a prvi napad dogodio se na Đurđevdan – 6. maja 1992. kada su snage Nasera Orića spalile selo. Tog dana oko 17:30 Naser Orić se najpre megafonom obratio meštanima sela Gniona (MZ Gostilj) dok su obeležavali seosku slavu, pozivajući ih da predaju naoružanje, preteći da će ih u suprotnom sve pobiti. Kako meštani gotovo i nisu imali oružja, a strahujući od mnogo bolje naoružanih Orićevih saboraca, odlučili su se na beg u pravcu sela Gostilj i Zalazje. Šezdesetpetogodišnji starac Radojko Milošević, invalid oštećenog vida, odlučio je da poveruje pozivu Orićevih „branilaca“, ali su ga muslimanski ekstremisti ubili i zapalili u vlastitoj kući. Na njegove jauke i zapomaganja niko se nije obazirao. Radojkov gost na slavi, pedesetšestogodišnji civil Lazar Simić ubijen je udarcima noža u grudi dok je pokušavao da umakne zločincima putem Gniona-Gostilj.

Gniona je zaseok pretežno srpskog sela Gostilj u opštini Srebrenica. Nalazi se na oko 2 kilometra od Soloćuše i na oko 5 kilometara od Potočara. Do početka rata u BiH u ovom selu je živjelo 113 Srba i 35 muslimana. Selo Gniona je prvo spaljeno i do temelja razrušeno srpsko selo u srebreničkoj opštini. Napad na ovo selo su izvršili muslimani iz susednih Potočara, predvođeni Naserom Orićem. Napad na Gnionu desio se 6. maja 1992. godine, na Đurđevdan. Krsna slava je taj dan slavljena u nekoliko kuća. Slavili su, između ostalih, porodice Simić i Milošević. Napad na ovo selo dogodio se oko 18:30 časova, a o ovom događaju svedočio je Marko Slijepčević iz ovog sela.

– Pomenutog dana na Đurđevdan, oko 17:15, začuo se glas sa megafona sa Ravne NJive iznad Gnione i sledila je sljedeća poruka: „Slušajte me dobro Gniončani, ovo vam poručuje Naser. Do pola 6 da svi predate oružje kod Perine kuće i garantujem vam da vam ništa neće biti. Ako to ne uradite, nećete pobjeći jer ste opkoljeni i bićete poubijani“. Pošto se taj dan u Gnioni slavilo u nekoliko kuća, narod je odmah skočio i počeo bježati prema Soloćuši. Niko ništa nije uzeo sem što se našlo u rukama i na sebi. Ostalo je sve pa čak i upaljene sveće na stolovima onih koji su slavili. Začuli su se rafali sa svih okolnih brda. Svi su jurili niz potoke zaklanjajući se iza kamenja i bukava“, navodi se u knjizi „Hronika našeg groblja“.  O tome kako je ovaj čovjek ubijen svedočio je Mile Vukadinović iz Gnione. – Milošević Radojko je zapaljen u kući, bio je star i nije mogao da pobjegne i o tome svjedoči njegova žena koja je gledala iz šume kako gori kuća i Radojko u njoj“, pričao je Vukadinović.

Neki od stanovnika Gnione se nisu mogli isti dan izvući iz ovog sela. Nekoliko njih je prenoćilo u Gnioni po potocima gledajući kako im dojučerašnje komšije pale i pljačkaju kuće. Nijedna kuća u ovom selu nije ostala čitava. One koje nisu mogli da zapale, zločinci su minirali. Kao neposredni izvršioci ovog zločina prepoznate su uglavnom komšije Korović Rifat, Mujkanović Ibro, Osmanović Ibro, Mujkanović Behadin i ostali, navodi Milivoje Ivanišević u svojoj knjizi.

MASAKR U BLJEČEVOJ
Napad na srpski deo sela Blječeva izvršen je u prepodnevnim satima u vreme intenzivnih mirovnih pregovora Srba i muslimana. 
U svirepom napadu srebreničkih muslimana su ubijeni starica Kosana Zekić (1928), Gojko Jovanović (1917) a teže je ranjen Kosanin sin Milan (1954) koji je ubrzo i preminuo od zadobijenih povreda. Kosana i Gojko masakrirani su u svojim kućama na vrlo svirep i okrutan način a jedina njihova krivica je bila  srpska nacionalnost. U unakrsnoj vatri koja je otvorena na srpske civile stradala je i jedna maloletna devojka. Prema podacima iz knjige istaknutog istoričara Milivoja Ivaniševića „Hronika našeg groblja“, kao neposredni izvršioci ovog masakra navode se muslimani iz okolnih muslimanskih sela ali i iz same Blječeve. 
Izjava Nurifa Memiševića, muslimana iz Blječeve, takođe je objavljena u knjizi „Hronika našeg groblja“ gde on navodi počinioce ovog ali i drugih monstruoznih zločina nad Srbima. 

–  Rodjen sam 29. 03. 1948. godine u selu Blječeva – Bratunac, po zanimanju sam rudar, invalid rada, do izbijanja ratnih sukoba primao sam penziju. Cijeli svoj život proživjeo sam u rodnom selu Blječeva, te sam oduvijek slovio kao pošten radnik i imao dosta prijatelja i među Srbima i među muslimanima, sa komšijama Srbima i među Srbima iz okolnih sela srpskih kao sto su Zagoni, Magašići, Ježestica, Hranča i šire. Ja sam gajio dobre komšijske odnose, te sam kod njih bio rado viđen gost u svakoj prilici, a i oni kod mene. To nikome nije smetalo niti mi je ko prebacivao za takve moje odnose sve do izbijanja ratnih sukoba. Ja nisam pripadnik ni jedne vojne formacije, a sve do sada sam živio u svom selu koje je pod kontrolom naših, muslimanskih snaga kao civil. Međutim, u selu Blječeva sa zaseocima Mekotama i Čizmićima formirana je jača vojna jedinica, a od pripadnika znam sledeće: Đelić (Rame) Ekrem, komandir jedinice; Osmić (Bajre) Zahrudin, zamjenik komandira jedinice; Osmić (Rame) Rašid; Muratović (Salke) Ćamil; Muratović (Ćamila) Samir; Muratović (Idriza) Hidajet; Muratović (Idriza) Abdulah; Muratović (Ibre) Hamed; Muratović (Ejuba) Fahrudin; Đelić (Fejze) Senad; Kospić (Rasima) Latif; Kospić (Mustafe) Senahid; Jašarević (Muje) Fikret; Orić (Nesiba) Bekir; Jašarević (Muje) Rifo; Jašarević (Muje) Sadik; Osmić (Musana) Bajro i Mešanović (Nezira) Nedžib. Pripadnici te jedinice su zajedno sa jedinicom iz Glogove, koju vodi Ejub Golić iz Glogove, učestvovali u svim napadima, paljevini srpskih sela Zagoni, Pajići, Hranča, Ježestica, Magašići, Kravica cijela, a pobili su i dosta naroda srpskog. Tako da ja za sve njih ne znam pojedinačno šta je ko uradio, ali za neke znam pa ću otvoreno reći, jer ja svaki zločin osuđujem. Reći ću pošteno pošto ste i vi prema meni pošteni i ovaj iskaz dajem u ime pravde, svojom voljom, pogotovo što nisam nateran. 
Zekić Kosanu i njenog sina Zekić Milana iz Blječeve ubio je Salih Omerović, sin Hakijin iz Glogove, zajedno sa Babajić Sabrijom. O tome je Salih Omerović pričao javno u selu Pale svakome, a mislim da je sa njima učestvovao i Aljo Huseinović, sin Ibrin sa Budaka, jer je tom prilikom ranjen Gojko Jovanović iz Bljeceve, te se o tome hvalio da je ranio Gojka i Sabrija Babajić i Aljo Huseinović. A Aljo da je zapalio vikendicu Brane milicionera, odnosno Brane Jovanovića iz Bratunca. “ – ispričao je Memišević.

MASAKR U MESTU ZELENI JADAR
Muslimanski vojnici – pripadnici tzv. Armije BiH su u prepodnevnim satima 7. maja 1992. presreli teretno civilno vozilo u kojem se nalazio veći broj srpskih civila koji su napuštali Srebrenicu. Oni su pokušavali da preko sela Čičevac dođu u Skelane i svi su na vrlo okrutan način poubijeni iz zasede. Masakr je počinjen na lokalnoj saobraćajnici kod Skelana na mestu poznatijem kao Zeleni Jadar. Zločinci su su pucali bez prestanka sve dok se nisu uverili da su svi putnici pobijeni. Toga dana ubijeni su Milojka Mitrović (39), Radoslava Stjepanović (36), Simo Tanasijević (40), Danilo Petrović (31), Milivoje Ilić (30), Nebojša Đorić (26), Zoran Vukosavljević (22)….istovremeno u srebreničkom naselju Stari grad muslimanski ekstremisti su zverski ubili mladića Dragana Ilića (27) i braću 
Milana (20) i Jovana Vukosavljevića (24). Dan kasnije, u atentatu je ubijen i narodni poslanik Goran Zekić. 
Napad na srpski deo Blječeve, kao i napad na Gnionu u srebreničkoj opštini, koji se dogodio istog dana, prekratili su sve srpske iluzije da do oružanog sukoba ipak neće doći. To je u isto vreme bio dokaz da oružane sukobe nameću muslimani pažljivo birajući vreme i mesta napada. Ovom prilikom za početak svog pohoda izabrali su dva mala nezaštićena srpska zaseoka koja se nisu ni pokušala braniti, a za vreme napada odredili su dan velikog srpskog praznika. To je značilo da cilj nisu samo srpska sela već i vernici koji pripadaju pravoslavnoj veroispovesti. Ta praksa se narednih godina ponavljala i otuda i danas rašireno uverenje da je reč ne samo o građanskom, već i o verskom ratu, kako muslimani često kažu džihadu, u BiH. Imovina žrtava je do temelja opljačkana i spaljena. Posle ovih prvih zločina nastavljeni su i intenzivirani napadi na srpski narod u selima oko Srebrenice i Bratunca. Samo dan kasnije ubijeno je desetoro srpskih civila u Skelanima i gradu Srebrenici. Muslimanske jedinice su se „specijalizovale“ uglavnom za napade u toku pravoslavnih praznika. Veći deo tih napada desio se u toku 1992. i 1993. godine kada su se dogodili neki od najbrutalnijih zločina protiv civilnog stanovništva na ovim prostorima. Tokom trajanja rata (1992-1995) srebrenički muslimani su ubili 3267 Srba, među kojima i 72-oje dece. 

Za ove žrtve je ne održava posebna zvanična komemoracija niti je podignuto spomen obeležje na mestu njihovog stradanja, iako je u prošlosti bilo pokušaja da se ovakvi projekti realiziju.

/ Milivoje Ivanišević – „Hronika našeg groblja“ /