USTAŠKI KOLJAČ FRA SATANA: Majka mu bila Srpkinja, a on srpsku decu krampovima klao

Rodio se kao Miroslav Filipović, a kasnije će biti poznat kao Tomislav Majstorović. Zbog pokolja više hiljada Srba oko Banjaluke, Vatikan ga je isključio iz crkvenih redova, a Nemci uhapsili. Ipak, brzo je na intervenciju samog ustaškog vrha prebačen u Jasenovac, gde je prvo bio „zatvorenik“ a potom jedan od upravnika. Tu je mogao da nastavi svoj krvavi pir

Levo: Ustaše kolju Srbe u Jasenovcu i bacaju u jarak. Desno: Miroslav Filipović, kasnije poznat kao Tomislav Filipović-Majstorovići i fra Satana

Miroslav Filipović se rodio 5. juna 1915. godine u Jajcu, od oca Antuna i majke Marice, devojačko Radulović. O njegovom ranom životu malo se zna, mada se, nema sumnje, upravo u tom periodu krije odgovor na pitanje o uzrocima patološke mržnje prema Srbima koja je eksplodirala kasnije. Ko ga je zadojio? Šta je njegov um gurnulo preko ivice? Ne znamo.

Nakon što je franjevačku gimnaziju završio u Visokom, u novicijat istog monaškog reda stupio je 1932. godine u Livnu, kada je uzeo religijsko ime fra Tomislav, kako će ga ljudi zvati sve do 1942. Zavete je dao 1933, potom je upisao filosofiju i teologiju u Sarajevu, a sveštenik je postao septembra 1939. godine paralelno sa izbijanjem Drugog svetskog rata. Poslednju godinu studija provodi u Kraljevoj Sutjesci. Konačno, kapelan samostana u Petrićevcu kod Banja Luke postaje tokom leta 1940.

Nakon Aprilskog rata i sloma Kraljevine Jugoslavije dolazi do uspostave marionetske Nezavisne Države Hrvatske na čije čelo sile Osovine postavljaju ustaše, nakon što je Vlatko Maček, predsednik Hrvatske seljačke stranke, dva puta odbio Hitlerovu ponudu za vlast.

Fra Tomislav se tada povezuje sa Viktorom Gutićem, ustaškim poverenikom za Banju Luku i kasnije velikim županom Pokuplja (NDH je bila podeljena na velike župe; pojam „veliki župan“, kojeg ne srećemo ranije u hrvatskoj istoriji, deluje kao blatantna krađa od Srba), i prijavljuje se da postane kapelan Ustaške vojnice.

Njegov nadređeni u samostanu traži da raskine sve veze sa pavelićevcima, ali fra Tomislav je neposlušan. Katolička crkva ga zbog toga premešta u ramsko-šćitsku regiju, no, on se na svoju ruku vraća u Petrićevac da bi postao kapelan 2. bojne Poglavnikovog telesnog zdruga (najelitnije ustaške formacije) u Banjaluci.

U tom svojstvu, 7. februara 1942. godine učestvuje u masakru nad Srbima u selu Drakulić kod Banja Luke, kao i u selima Motike i Šargovac; s njim su još tri fratra, Brekalo, Matković i Brkljanić. Tom prilikom ubijeno je oko 2.300 srpskih civila, što muškaraca, što žena, što dece.

Njegova uloga je bolesna. U školi u Šargovcu je naredio da se srpska deca odvoje od hrvatske i muslimanske, a zatim je počeo da ih kolje. Prvo je zaklao Vasiliju Glamočanin i to pred celim razredom. Veruje se da je broj ubijene dece tom prilikom bio 52 (tako kažu izveštaji Eugena Kvaternika datirani na 9. i 11. februar). Vojnicima je rekao da sve grehe preuzima na sebe i podsticao ih je da budu što okrutniji.

judska bića su ubijana krampovima i sekirama, i genocid u predgrađima Banjaluke tog i narednih dana uglavnom je izvršen ovakvim hladnim oružjima. Ustaše ga prozivaju „slavnim“.

Samo jedna žena je preživela, Lenka, sa svoje petoro dece. Ona je kasnije poludela, kao i jedna od dve učiteljice; učiteljica koja nije poludela svedočila je protiv Filipovića posle rata.

4. aprila 1942. godine, zbog svega što je radio, papski legat u Zagrebu prvo suspenduje Filipovića sa kapelanskog položaja unutar franjevačkog reda, a zatim ga uprava reda pri Svetoj stolici u Rimu u potpunosti izbacuje iz franjevaca. Time je izgubio pravo na ime Tomislav, mada je nastavio da ga koristi (njegovo rođeno ime Miroslav verovatno mu je zvučalo previše srpski).

Februarski pokolji u selima oko Banjaluke šokirali su Nemce, koji su Filipovića uhapsili i izveli pred vojni sud, vrlo moguće zbog zahteva italijanskog vojnog zapovedništva čija je okupaciona zona bila u južnoj polovini NDH. Izveštaj Edmunda Gleza fon Horstenau, nemačkog vojnog izaslanika pri Pavelićevoj vladi, direktno ga okrivljuje; fon Horstenau navodi i da su zločinima prisustvovali i Viktor Gutić te predsednik opštinskog suda dr Stilinović.

Zločin ustaša
Zločin ustaša

(Inače, sa tim Gutićem Hrvati pre rata nisu hteli da se druže i on je uglavnom bio sa Srbima. Radio je kod jednog Srbina u advokatskoj kancelariji, a isti čovek mu je pomogao da otvori svoju. Kada je izbio rat, on i njegova rodbina su pokrali i oteli sve od Srba.)

Filipović nije dugo bio u pravom zatvoru. Posle direktne intervencije Vjekoslava Maksa Luburića (koji mu je i dodao u prezime ono Majstorović, jer je bio „majstor“, verovatno za klanje), biva poslat kao zatvorenik u ustaški logor Jasenovac, gde je imao povlašćeni status.

Zakratko, jer vrlo brzo po dolasku biva oslobođen i postavljen za zapovednika jednog malog tranzitnog logora blizu Jasenovca, zatim postaje glavni stražar i poručnik zapovednika Ljube Miloša i upravnika Ivice Matkovića. Jedno vreme je čak bio i upravnik celog Jasenovca, kao i Stare Gradiške, podlogora u kome su primarno bile žene i koji je bio logor V u sastavu Jasenovca.

– Majstorović, Polić i Maričić natjecali su se tko će od njih biti bolji mesar. Žrtve su trebale kleknuti ispred njih sve dok nisu čelom dotaknuli tlo, a egzekutori bi tada pucali iz svojih revolvera u njihove potiljke. Ako smrt nije bila trenutna, jedan bi od njih zgrabio nož i prerezao grkljan žrtvi – svedočio je kasnije Josip Riboli o ishodu opklade iz koje je Filipović-Majstorović izašao kao pobednik.

Levo: Srpska deca u Jasenovcu. Desno: Alojzije Stepinac

Na suđenju posle rata priznao je da je lično ubio 100 zatvorenika, te da je za vreme njegove uprave likvidirano oko 20-30.000 ljudi. Opisao je da su logoraši sami kopali rovove iznad kojih bi potom stali pa bili redom ubijani udarcem malja.

Hrvatski lekar i akademik dr Nikola Nikolić, koji je bio zatočen u logoru III, pisao je kasnije da je Filipovićev „glas imao gotovo žensku kvalitetu što je bilo u raskoraku s njegovim fizičkim stavom i grubim licem“, dok pomenuti Ribil kaže:

– U usporedbi s Matkovićem i Milošem čija su lica otkrivala osnovu njihove unutarnje naravi, Filipović-Majstorović činio se ljubaznim i pitomim, osim kada se zbivalo klanje. Tada je bio neusporediv. On je bio vođa svih masovnih ubijanja u Gradini. Odlazio je klati svake noći i dolazio je prekriven krvlju.

Isti preživeli logoraš je takođe posvedočio i da je Filipović, uprkos isključenju iz franjevačkog reda, često išao da kolje u odeći franjevaca zbog čega je dobio nadimak fra Satana.

Pobijeni logoraši u Jasenovcu.

– U Majstorovićevo vrijeme, smotre i egzekucije bile su česte. Fratar Majstorović preferirao je mističan pristup ubijanju. Nakon što ih je pobio, sjeo bi na stolicu i rekao „pravda je zadovoljena“ – pričao je kasnije još jedan preživeli Dragutin Škrgatić.

Pri kraju rata, stekavši čin bojnika (majora), bio je obaveštajac u Hercegovini i pomoćnik zapovednika IV ustaškog zdruga u Lici.

Početkom maja 1945. godine pobegao je u Austriju. Britanci su ga isporučili nama.

Suđeno mu je u Beogradu.

Osuđen je na smrt.

Obešen je u franjevačkoj odori.

/ Telegraf, Wikimedia /