Ubijali su nam decu – Ovo svaki Srbin treba da zna

Sav smisao istorije krije se u odnosu nekog naroda prema deci svojih neprijatelja. I tome da li su i oni tretirani samo kao „budući ratnici i osvetnici“ ili, ipak, kao deca: bespomoćni mališani što, poput svake svetinje, ne smeju da budu ni dirnuti – a kamoli plašeni, mučeni i ubijani.

I u toj disciplini (duboko povezanih sa istinskim hrišćanstvom) mi, Srbi, smo se pokazali dostojnim svog „arhiepiskopa u večnosti“, Svetog Save, pa i njegovih (i Hristovih) zaveta. Za razliku od naših komšija sa zapadne, prekodrinske i prekosavske strane.

Surovost onih koji su „imali dovoljno (demonski inspirisane) snage“ da odvajaju našu dečicu od njihovih majki i očeva, besprimeran je slučaj u modernoj istoriji. Posebno kada se u obzir uzme i strašna činjenica – njihovog sladostrasnog, perverznog uživanja u ovom jezivom ritualu klanja, čekićanja, izglađivanja, prebijanja do smrti, davljenja, silovanja, zastrašivanja, sečenja udova i delova lica…

Za to će im Bog suditi, jer je svaka ljudska, lična osuda za ovakve zločine – uvlačenje njihovih žrtava u „krug zla“, kojim neizbežno postajemo sličniji njima nego idealima i zapovestima naše pravoslavne vere.

Zato su nam TUGA i SUZE neuporedivo bolji saveznik od GNEVA, BESA i OSVETE. Zbog posledica ovakvog našeg suočavanja sa strahotama počinjenim našim najmlađim sunarodnicima u svim ratovima (u kojima je omogućen i podstrekivan „infanticid“, deceubistvo – sigurno najjezivijem narodu na i inače okrutnom Balkanu).

Nisu naši maleni imali priliku da dočekaju svoje odrastanje, da iz dečijih cipelica kroče u mladićki i devojački korak. To su im zauvek ukinule „čike u crnim uniformama“ i sa bogoboračkim znakom latiničnog slova „U“ na zverskom čelu.
Razmišljajte o tome, makar ponekad, kad stignete.

Da ih ne bismo i mi, onako malene, ponovo ubijali našim bezdušnim zaboravom.

Autor: Dragoslav Bokan

Zatvoreno za komentare.

Powered by WordPress.com.

Gore ↑

%d bloggers like this: