Kako su otkriveni potresni snimci vješanja Lepe Radić

Mart 1968: U toku borbi za oslobođenje Zagreba u torbici jednog nemačkog vojnika koji je poginuo na Ilici, među ostalim stvarima nađen je i film. Kada je razvijen, snimci su privukli pažnju. Na filmskoj traci je zabeleženo vešanje jedne partizanke.

Niko, međutim, nije umeo da kaže ko je bila ta devojka koja se, to se na slici videlo, herojski držala. I pored mnogih pokušaja i dugog upornog traganja, njeno ime je ostalo nepoznato.

Impresivna fotografija koja priča o tragičnoj smrti prkosne devojke, čuvana je posle rata u Muzeju revolucije u Mostaru. Vreme je prolazilo. Jednog dana, neki vojnik koji je svratio u muzej, zastao je iznenađen pred ovom fotografijom:

– Pa ovo je moja sestra od strica! – povikao je i sam gotovo ne verujući u svoje otkriće.

Tako se saznalo ime partizanke Lepe Radić iz siromašnog sela Bistrice, pod Kozarom, koju su Nemci obesili 1943. godine.

Kakva je bila ta devojka?

Iz starog albuma

Nastavnica Srednje domaćinske škole u Bosanskoj Gradišci Dragica Radulović, proseda žena već u godinama, prelistala je ovih dana požutele đačke sveske izmešane sa nekoliko starih fotografija i prebirala po uspomenama:

– Kako da se ne sećam Lepe. Bila je moj đak. Uvek je izgledala vedra i raspoložena. Veoma mnogo je volela poeziju

Stara nastavnica je izvukla fotografiju na kojoj se videlo dvanaest nasmejanih devojaka u šarenim narodnim nošnjama. Na poleđini su se jedva mogla razaznati već izbledela slova: „Peti razred ženske zanatske škole na ekskurziji Sušak, 7. jula 1939“.

– To su njene drugarice. Lepe, na žalost, nema na ovoj slici. Sećam se koliko je želela da vidi more. Ali nije pošla na ekskurziju jer je za to trebalo dosta novca. Ona nije htela da troši ono što je njen otac u selu s mukom zarađivao. Inače, od ovih devojaka četiri nisu među živima. Miru Race su ubile ustaše, Nena Lukić je streljana pred dućanom svoga oca, Desu i Miru Bamburać, rođene sestre, obesili su o električni stub… Lepa je bila najlepša među njima. I najveselija.

Porodica Lepe Radić čuva šest partizanskih spomenica. Tri spomenice i Orden narodnog heroja leže na crnom somotskom jastučetu …

Porodica junaka

Čuli smo dirljivu priču o hrabroj skojevki i partizanki.

Još kao učenica u Bosanskoj Gradiški, Lepa je od strica Vladete, radnika-električara i komuniste, dobijala zabranjene knjige. Čitala ih je danonoćno. A onda je došao rat. U partizane je ispratila prvo oca Svetu, stričeve Vladetu i Voju, strinu Jovanku.

(Lepa Radić (u beloj bluzi) sa svojim rođakama u rodnom selu Bistrici pod Kozarom, neposredno pre početka rata 1941. godine. Bezbrižna mladost je prekinuta)

Na svoj šesnaesti rođendan sa sestrom Darom, starijom samo godinu dana, pošla je i sama u borbu. I već te prve ratne zime borci Grbavačke čete upoznali su njenu neustrašivost u mnogim diverzantskim akcijama. 

U ambulanti Drugog krajiškog odreda bila je najmlađa bolničarka. Mladen Stojanović, legendarni partizanski komandant i lekar, učio ju je kako se neguju ranjenici. Tog proleća, u sedamnaestoj godini primljena je u partiju.

Julskih dana 1942, kada je počela velika bitka za Kozaru, Lepa je prošla kroz obruč neprijatelja sa jednim bataljonom i našla se u Podgrmeču.

U toj bici poginuli su joj otac Sveto i stric Vladeta, a jedini brat Milan, još dete, odveden je u Jasenovac odakle se nikada nije ni vratio.

U Podgrmeču, kao član Opštinskog komiteta KPJ za Srednji Dubovik kod Bosanske Krupe, prionula je na posao.

Danju je okupljala omladinu i žene, a noću sa borcima išla u akcije na neprijateljska uporišta. Iz tih teških dana sačuvano je jedino njeno pismo, u stvari odgovor sestri Dari koja ju je uporno pozivala da je poseti u oslobođenom Bosanskom Novom:

„Rado bih došla da se vidimo jer jedino tebe još imam, ali posao mi ne dozvoljava. Kad god sam slobodna, sedim u svojoj maloj seoskoj sobici i razmišljam o svima nama, o bratu Milanu koji sada negde trune u Jasenovcu… „

Bori se narode!

Iz oslobođenog Bihaća stric Vojo, intendant Prvog bosanskog korpusa, poslao joj je dva ćebeta da se zaštiti od surove zime na Grmeču.

Od te ćebadi Lepa je sašila sebi poslednje vojničko odelo.

U vreme žestokih okršaja pod Grmečom, januara 1943, Lepa je bila član štaba za evakuaciju naroda i ranjenika, hrane i stoke sa područja koje je neprijatelj napadao. Organizovala je zbegove, pomagala i hrabrila majke sa decom, predvodila nemoćne, gole i gladne u sleđenoj i opkoljenoj planini.

Te sudbonosne februarske noći, kada su Peta i Druga krajiška lomile neprijateljski obruč preko Ravnog Dola, Lepa je sa više od stotinu žena, dece i staraca, išla kroz duboki sneg za partizanskim brigadama.

Ali, brze nemačke kolone ispresecale su zbeg u planini. I njena grupa je bila opkoljena. Ispalila je na Nemce svu municiju iz puške i pištolja, ali time nije mogla da odbrani ni sebe, ni bespomoćnu decu i žene. Onda se kao tigrica bacila na neprijatelja. Vikala je: „Bori se narode! Ne daj se zlikovcima u ruke! Mene neka ubiju, imaće ko da me osveti!“ – odzvanjalo je planinom …

Samo posle nekoliko dana uputila se, bez reči, laganim korakom prema stolu pod bagremom kraj železničke stanice u Bosanskoj Krupi.

Kada je stala pod vešala, prkosno je uzviknula:

„Živeli partizani! Živela Crvena armija!“ ali je omča prekinula njenu poslednju reč.

/ Mikro Mreza /