Miloš Ćirić ne zna ni tačnu godinu rođenja jer je za vreme Drugog svetskog rata uništena dokumentacija .Rođen je u Gornjim Podgradcima. Njegov otac Vojislav, zarobljen kao ranjenik u Vitlovskoj, preživeo je Aušvic gde se prijavio kao „šnajder“ u jednu od tamošnjih „radnih komandi“.
Nejač iz velike porodične zadruge njegovog dede Tome, zajedmo sa hiljadama drugih zarobili su Nemci, slikali ih i posle tri dana držanja u provizornom logoru — predali ustašama. Miloš se dobro seća pasjih uslova života u Jablancu, koji je buo sastavni deo jasenovačkog sistema logora, upravo namenjen slabima i nejakima.Seća se kako je tri puta izbegao „kupljenje“ dečaka u kamione koji su završili u Jasenovcu, Sisku i Jastrebarskom i kako mu je majka, kad su ustaše naredile da svi krenu, savetovala da ispruži vrat ako ga budu klali. Stajao je pred žicom prepunog logora u selu Jasenovac dok su ustaše deo njegove grupe ubijali mitraljezima.Seća se beskrajne vožnje u stočnim vagonima od Jasenovca do Slavonske Požege, razdvajanja od majke i kako njega niko nije hteo jer je bio suviše mali da bi mogao ozbiljno da radi na poljoprivrednom imanju nekog od slavonskih domaćina. Posle kratkog vremena, srpska nejač raspodeljena po porodicama u okolini Pleternice, završila je u logoru Bekteš pod Krndijom. Nećemo da hranimo Srbe — bila je presuda lokalne vlasti NDH.
Miloša je od sigurne smrti od gladi spasao Ferda Rek, folksdojčer i oficir SS-a u čijoj porodici je ostao do kraja rata i koju i danas smatra svojom.
Ubijeni su Milošev deda i Miloševe sestra i majka, zajedno sa 112 Čirića iz Velikih Podgradaca.Među ubijenim civilima iz Miloševe šire porodice bilo je 48 dece mlađe od 14 godina.