Gospava Oroz (77), izbeglica iz Novske u Hrvatskoj, pre 12 godina došla je na Kozaru i od tada, u zapuštenoj baraci, živi sama gajeći i prodajući divlje svinje. 

Ži­vi kao u 19. ve­ku… Do izvo­ra pi­t­ke vo­de pe­ša­či kilometrima

Kao izbeglica, pre 12 godina dobila je na privremeno korišćenje baraku Šumskog gazdinstva Gradiška, koja je pre rata služila za smeštaj radnika ovog preduzeća. Njen dom je u fazi raspadanja, bez vode i osnovnih uslova za život, a ove godine i krov na baraci se urušio, tako da je Gospava ostala pod vedrim nebom.

Niko da pomogne

Kako kaže, nije nikad ni slutila da će jednog dana uzgajati divlje svinje, ali joj je život u šumi to nametnuo. Najveći problem joj predstavlja to što ne može da proda svinje, jer nema čime da ih preveze do pijace, a kod nje retko ko navraća.
– Jako mi je teško. Živim kao u 19. veku, u uslovima koje bi malo ko mogao da podnese. Nekad sam imala sve, ali to sam izgubila u ratu. Danas živim bogu iza nogu, sa divljim svinjama koje čuvam u šumi. Ne znam do kad ću moći to da radim, pošto sam bolesna i ne mogu stalno da pazim stoku. Kada sam došla ovde, počela sam da uzgajam svinje, koje sam puštala u šumu. Međutim, u šumi ih oplode „divljaci“ i vrate mi se suprasne krmače, tako da sam za nekoliko godina dobila divlje svinje – priča Gospava.
Ona dodaje da je nemoguće pripitomiti ove svinje. Niko ne može da im priđe ni na pet metara, a uvek se prase u šumi. Naime, krmače se vraćaju Gospavi tek kad prasići malo porastu. Svinje od jutra do mraka pređu kilometre po šumi i uveče se vrate u stare ostave kraj Gospavine barake, koje je ona preuredila u svinjce.
– Svinje znaju da ovde mogu da prespavaju, pa se vraćaju svake noći, ali tokom dana su stalno u šumi, u potrazi za žirom, koprivama, kupinama ili drugim šumskim plodovima. Veliki problem je što su to divlje svinje i ako neko od lovaca ne vidi da su sa njima i domaće, ubije ih. Zbog toga se često kući vrati manje svinja nego što ih je otišlo – kaže Gospava.
Naša sagovornica objašnjava da se u blizini njene barake nalazi veliki broj izletišta, koje za 1. maj okupiraju izletnici. Taj praznik joj svake godine protekne „u dežurstvu“ jer izletnici hvataju njene prasiće iz razonode, ali i da bi ih ispekli na ražnju.

Veprovi provaljuju u svinjce

Gospava kaže da nije jedina koja na Kozari ima divlje svinje. Prema njenim rečima, dešavalo se da „divljaci“ dođu i do najbližih kuća i provaljuju u svinjce, kako bi se parili sa domaćim krmačama.
– Zanimljivo je da su se veprovi toliko navikli na domaće krmače da silaze do najbližih kuća i provaljuju u svinjce. Ima ovde još nekoliko ljudi koji imaju divlje svinje, pa ih i oni puštaju u šumu jer ih je nemoguće držati zatvorene – rekla je Gospava.

– Tih dana mi je najgore, jer tokom čitave godine ne viđam ljude, a onda svi navale i okupiraju šumu. Umesto da me neko od njih zapita kako živim i da mi pomogne, oni iza sebe ostave hrpe smeća, a desi se i da odnesu poneko moje prase, zbog čega stalno moram da obilazim svinje i pazim da mi ih neko ne ukrade – žali se Gospava.

Ova starica svaki dan pešači kilometrima da bi došla do izvora pitke vode, što joj predstavlja veliki problem. Nekad je imala konje, pa joj je bilo lakše. Međutim, sneg je urušio krov na improvizovanoj štali i ubio sva tri konja. Ove zime je sneg srušio i krov na baraci u kojoj spava, pa ne zna kako će da prezimi sledeću.

Nema para za krov

– Prepuštena sam samoj sebi, da se borim kako znam i umem. Čuvanje svinja mi je jedini način da preživim, ali ne znam kako ću dalje da se izborim sa svim problemima. Nemam para da popravim baraku da se u njoj može živeti, a nemam ni gde da odem. Bojim se zime, ali nadam se da ću do tad nekako uspeti bar krov na baraci da popravim. Dotad mogu samo da se molim bogu da bude bolje – zaključila je Gospava.

IZVOR: PressRS